Živeti snove

Treći Art Fusion Project imao je za temu London, englesku književnost i poznate britanske stereotipe pa su se poznate ličnosti javnog života Srbije našle u ulozi kraljice Elizabete, Džeka Trboseka, Šerloka Holmsa, Robin Huda, Petra Pana…

Sa Sanjom Beštić smo se sreli u Zemunu, na obali Dunava, gde ona istinski oseća da je kod kuće.

•             Kome u timu idu u pohvale za poslednji projekat?

“Najuži tim čine izuzetni fotograf, Nemanja Novaković, šminkerka Tijana Avramović, frizer Sava Ilić, kao i Bane Savić, stilista. Tu je i Milena Čvorović koja nam puno pomaže oko generalnog izgleda Art Fusion Project-a. Drugi fotograf u timu je izuzetni Aleksandar Carević. Nemanja je radio književnost kroz najinteresantnije književne likove Londona i Engleske, generalno, a Aleksandar je obradio stereotipe Londona. U projekat smo uključili  više od 20 umetnika.

Imali smo vrlo interesantnu izložbu, vrlo nesvakidašnju. Između ostalog, naša umetnica Meri Mišić je radila metalni reljef u 3D varijanti koja u stvari predstavlja umetnost od eksera. Svi su zapazili njene radove kao neverovatnu stvar. Baš niko više u svetu to ne radi osim nje.”

•             Kako je funkcionisao spoj mladih stvaralaca i onih poznatih, već afirmisanih umetnika?

“Mladi umetnici sa kojima ja sarađujem imaju jako veliki potencijal da postanu velika imena, ne samo ovde nego i u svetu, i ja strašno verujem u njih. Zbog toga u produkciji koju ja organizujem činim sve da dođu do izražaja u svakom smislu. Poznati iz svih sfera javnog života Srbije vide u tome nešto jako interesantno jer ih predstavljamo praktično u glumačkim ulogama, dobijaju zadatak, gde se oni mnogo dobro snađu i uživaju u snimanjima koja se razlikuju od ostalih. To je uzročno-posledično dobro i interesantno za svakoga. Deo trećeg Art Fusion Project-a bio je veliki broj poznatih ličnosti - od političara do estrade - i zato se to zove art fusion - to je fuzija umetnosti kao i fuzija ljudi koji u njemu učestvuju i koji ga posećuju.”

•             Nakon premijernog predstavljanja javnosti, treći “Art Fusion Project” ne prestaje da živi. Planovi su ozbiljni.

“Ja to zovem mini festival, i kroz medije koji to proprate mi dajemo mogućnost da se za ljude čuje i vidi. To su ljudi koji mnogo dugo rade, u poslu su, a njihova dela prosto stoje u ateljeima i u fiokama.

Mislim da ćemo napraviti selekciju najboljih radova i u galeriji “MC” na West End-u u Njujorku izložiti to kao prezentaciju najboljih srpskih umetnika. Pokušaćemo da im damo šansu na svetskom nivou.

Takođe, u saradnji sa našim ambasadama, pokušaćemo da uradimo izložbu Art Fusion Belgrade koja će moći na godišnjem nivou, praktično iz ambasade u ambasadu velikih kosmopolitskih gradova, da predstavi Beograd u najboljem svetlu, kroz istoriju.

Mislim da svi treba da radimo na nekom nacionalnom identitetu u svetu. Ja se prva trudim u Njujorku da to radim, počev od Tesle a Nušića radim konstantno. Pokušavam i naše savremene pisce da, koliko toliko, stavim tamo na repertoar i samim tim bih volela da povučem sa sobom mnoge ljude za koje verujem da će uspeti da naprave svetsku karijeru.”

•             Šta kaže dosadašnje iskustvo, koliko je zaista teško probiti se u inostranstvu?

“Iznenadili biste se da uopšte znaju gde je Srbija pošto nas obično porede sa Sibirom jer na engleskom Serbia i Siberia njima deluje isto, tako da me često puta pitaju da li je hladno tamo odakle sam ja i da li uopšte raste voće u toj zemlji … Naravno da svi znaju ko je Novak Đoković i to me raduje jer to je bar delić onoga što Srbija ima da predstavi. Ja volim da kažem i kada držim sastanke u Art Fusion-u – svi smo mi mali Novak Đoković.

Svi mi pokušavamo na određen način u tom svetu predstavimo svoju zemlju u najboljem svetlu. Jer često smo i bojkotovani baš zato što smo iz Srbije. Ja sam strašno tužna zbog toga. Reći ću vam da kada sam radila “Teslu” na Of Brodveju, sasvim direktno mi je rečeno da me je “Njujork Tajms” izignorisao baš zbog toga što predstavljam Srbiju.

Žao mi je što ne radimo mnogo više na marketingu Srbije. Ja pokušavam na svoj način i nadam se da će to oni koji treba prepoznati i pokušati da mi pomognu.”

•             Da li je to što ste upravo ispričali objašnjenje za rečenicu kojom opisujete sebe – emigrant koji insistira na svom identitetu?

“Jeste, ja bez obzira na svoje dvojno državljanstvo nikada neću reći da sam Amerikanka jer to nisam. Ja sam Srpkinja iz Zemuna, gde smo sada, i vrlo sam ponosna na svoj identitet. Na neki način mi je žao što sam otišla iz ove zemlje a na neki drugi način sam srećna zbog toga jer mislim da radim misionarski posao za svoju zemlju, kao i Tesla na kraju krajeva, i mislim da ću se uvek strogo držati toga da sam ja neko ko je emigrirao u zemlju koja obećava zato što sam u potrazi za nekim divnim snovima želela da proširim još više svoje vidike i da se pozabavim nečim čime ne bih mogla u ovoj zemlji.

Sreća da je Njujork mesto gde su svi od negde došli tako da ne postoji ta vrsta problema da se uklopiš. Teži je malo put ali je i mnogo lakše jer svi sve razumeju. I najmanje je onih pravih Amerikanaca a i ti Amerikanci negde razumeju sve to jer su i njihovi preci emigrirali baš u taj Njujork, baš na te dokove, tako da – sve je svima jasno. Prećutno se razumemo iako je negde i mentalitet drugačiji, tradicija je drugačija ali postoji jedna vrsta pripadanja.”

•             Za samo par dana putujete u SAD, šta Vas očekuje?

“Da, prvo odmor, a onda se fokusiram na “roman u šest ruku” koji trenutno pišem sa dva velika pisca Srbije (David Albahari i Marko Šelić Marčelo, prim. aut). To je nešto što me jako motiviše, neka nova etapa u mom životu jer ja se nikada nisam ostvarila kao pisac iako sam na fakultetu studirala i dramaturgiju. Drago mi je što ta dva velika pisca veruju u mene i daju mi vetar u leđa da pokažem svetu još neke svoje talente. Radi se na tome da knjiga bude izdata u januaru na oba kontinenta, u Evropi i Americi, a pored toga radiću na još jednom Nušiću koji će izaći verovatno do kraja godine.

Sa “Teslom” imam puno obaveza i dok se ta predstava ne vidi i ne čuje svuda nećemo se koncentrisati mnogo na neke druge predstave jer ipak je godina Tesle, puno je interesovanja tako da bi trebalo negde januar, februar i mart 2014. godine da provedemo u Engleskoj. Imali smo sreće da produkcija iz Engleske, koja apsolutno nema veze sa Srbijom, uloži mnogo novca da se “Tesla” desi u Njujorku. Imala sam, takođe, sreće da to bude izuzetno propraćeno od početka do kraja izvođenja, pošto Brodvej ide u blokovima. Na premijeri sam sebi rekla da je “sad ili nikad” a onda sam saznala da mi je predstava rasprodata apsolutno do kraja i shvatila da postoje neke stvari za koje sam se rodila i neke za koje nisam.”

•             Što se tiče Art Fusion London projekta, gde oni koji su propustili premijerno predstavljanje mogu da vide radove i šta se sprema za buduće projekte?

“Trenutno imamo na Fejsbuk stranici Art Fusion Project-a postavljene fotografije rada iza scene - kako su se stvarale fotografije sa poznatima, kako ljudi rade u ateljeima…  Jedna od ideja je da za sledeći imamo snimljen i video materijal koji bi montiran, kroz nekih deset epizoda, prikazao kako se sa malim budžetom, skoro ni od čega, stvara vrhunska umetnost. U Srbiji je i to moguće.”