Vujčić: Mediji su ključni za očuvanje srpskog jezika u Rumuniji

 Kada ste bili dečak počeli ste da pišete na malim ceduljama, zbog nedostatka papira i tadašnjih nimalo lakih uslova življenja. Ipak, uživali ste u tome. Šta mislite, da li ima danas takve dece?

Nažalost nema. Danas je sve kompjuterizovano, svi pišu na ekranima, ali je to stvar generacija. Ja sam odrastao kao seosko dete, završio sam školu u Drugom svetskom ratu i bila je jedna neimaština. Znao sam da se tad hartija čuvala. I sada, čak iako imam kompjuter, ja sve pišem ručno, penkalom ili olovkom, pa čak iako sad ima dovoljno hartije, ja iskorišćavam svako parče, ponekad i one koje su upotrebljene ih okrenem na drugu stranu i ispisujem. To je neuporedivo sa današnjom generacijom, kada deca nemaju više potrebu za hartijom, jer imaju sve na ekranima. Kompjuter čini sve pristupnim, on ubrzava, što je isto možda greška jer pisanje je spor proces i ono traži strpljenje, vreme, sporost, vraćanje, razmišljanje, dok kompjuter tera sve na brzinu. To je ovo vreme u kom živimo.

 Da li smatrate da nestaje potreba za kulturom, odnosno knjigom?

Mislim da je knjiga jedan od najvećih izuma, a kompjuter je raznorodljiv, po nekim svojim mogućnostima, ali knjigu neće ništa nikad pobediti, jer je ipak knjiga večna.
Želim da mislim da sva deca i mlađi ljudi koji pišu za kompjuterom, takođe čitaju knjige na kompjuteru.

 Kompresija vremena i kondenzacija prostora u globalizaciji u kojoj živimo nas ipak tera da menjamo naše prioritete življenja.

Sada se sve može i to doprinosi da i sam čovek može sve, od otvaranja sajta, blogova, pa sve šta napišeš ti možeš i objaviti na internetu. Ne postoji institucija urednika. Taj koji piše je i autor i urednik, što je samoživo i otuda se gube i kriterijumi.

 Kažu da su društvene mreže doprinele očuvanju poezije time što se mnogi stihovi postavljaju na njima. Međutim, da li je to iskrena poezija?

To je dobro u smislu da se održi neka pažnja, ali ipak za mene poezija je drugačija stvar. Ona traži strpljivog čitaoca, čitalačku samoću, a to što je javno i brzo ima samo površni sjaj.

 Književna kritika tvrdi da su vaše reči i knjige kontekstualno uslovljene i da postoji veza sa epohom, odnosno istorijsko-kulturnim prostor u kojem se nalazite. Kako bi Vi opisali vezu između današnje poezije i doba u kojem se nalazimo?

Moja poezija je ahistorijska, nema nekih fakata konkretnih za istoriju, već se bavim večnim stvarima, koje su univerzalne, što me upravo i zanima, a ne neke velike teme, kao na primer pandemija, ratovi ili slično. To bi bilo pevanje o stvarima koje pišeš, a one u međuvremenu prođu. Univerzalne teme, motivi i simboli bili bi smrt ili ljubav. Ja pišem o kapljici vode, o zrnu prašine, o vodi, vatri, koji su simboli poznati svima nama, ali ih kroz svoj neki filter puštam i dajem deo sebe. Koliko može jezik da izrazi biće, gotovo kao kuća u kojoj postojimo.

 Osim jezika negde i ljudska egzistencija je neminovna. Vi se bavite i identitetom čoveka, odnosno njegovom borbom za identitetom. Na koncu toga pitam Vas za egzistencijalnu borbu jedne zajednice koja postoji na rubu matične zemlje kao što je srpska zajednica u Rumuniji. Kako Vam se čina ova borba za opstanak?

Rubna područja našeg srpskog naroda vrlo su zanimljiva i ona su zaista dala puno značajnog sveta poput Miloša Crnjanskog, Dositeja Obradovića, Nikole Tesle, itd. Rub našeg naroda je dao neverovatan doprinos u nauci i umetnosti, uopšte u kulturi. Ne znam kako to objašnjavati, jedino možda kao neki sudar kultura, jezika, navika. Međutim, broj Srba na tim rubnim područjima se danas smanjuje. Ali smanjuje se i u matici.

 Ako bi trebali da ilustrujemo, to deluje kao princip sistole i dijastole. Sada kao da deluje neki zastoj „velikog" stvaralaštva na rubnim područjima.

Možda je tu narod danas više suočen sa samim sobom, jer se čovek bori za svoj opstanak. Sad mi živimo u jednom vremenu velikih brzina, velike izmešanosti, a izmešali su se i jezici.

 Šta je tu sa srpskim jezikom? Zašto čiste srpske porodice biraju da im deca ne znaju da govore srpskim jezikom.

To je zapravo strašno. U „Poslanici jeziku" Stefan Nemanja govori upravo o jeziku, da ako čovek izgubi jezik i narod nestaje, jer je jezik najjače oružje za osvajanje. Jezik smo mi jer on svedoči o nama kao biću. Ali mi živimo u tehnološkom vremenu, gde je na primer engleski jezik postao univerzalni jezik koji svi moraju da znaju i mi tako tražimo zamenu za osnovne reči. Mislim da je teško očuvati manjinski jezik u okruženju većinskog jezika. Asimilacija svud postaje veliki problem.

 Šta mislite da je ključno da se jedan manjinski jezik kao što je na primer srpski, sačuva u Rumuniji?

Zahvaljujući Savezu Srba vrlo je važno što postoji štampa i izdavačka delatnost. Ako to nestane, onda je gotovo. Moraš imati novine koje redovno izlaze na maternjem jeziku i pismu i smatram da se vi odlično držite.

 Jedna od vaših zasluga upravo je ta što ste dali doprinos u razvoju srpsko rumunskih književnih veza?

Ja sam celog svog života bio urednik u izdavačkim kućama, ali bio sam i urednik novina „Književna reč", novina za kulturu, pa sam u periodu osamdesetih godina dosta objavljivao rumunske autore, ali naravno i srpske iz Rumunije, među kojima i poeziju Slavomira Gvozdenovića, pa su se na taj način širili vidici. Inače, jako cenim i volim rumunsku poeziju i smatram da je to jedna od boljih poezija koja se uopšte piše u Evropi. Zanimala me i srpska zajednica iz Rumunije koja čuva srpsku reč i kulturu.

 Dobitnik ste mnogih nagrada, a po čemu će „Velika Bazjaška povelja", koja Vam je ovih dana uručena, biti specifična?

Dobio sam dosta nagrada, a pre tačno godinu dana sam dobio „Žičku hrisovolju" koja je vrlo značajno priznanje. Dodeljuje se za pesnička dela koja u sebi spajaju tradicionalne i savremene tokove srpskog pesništva. Međutim, „Bazjaška povelja" je prva nagrada od ljudi koji su iz inostranstva, odnosno ona ima neku posebnu draž. Bilo bi ipak dobro da se uvek posle dobijanja „Velike Bazjaške povelje" štampa knjiga poezije koja bi mogla čak i na rumunskom da se prevede, jer u suštini, to ostaje kao trag i svedočanstvo, dok diplome se često zaboravljaju po fiokama. Što se tiče mesta i podneblja gde mi se nagrada uručila, govorimo o manastiru Bazjaš u županiji Karaš-Severin, primetio sam da postoje neke paralele između toponima u tom kraju sa nekima u Hrvatskoj.