Humanost u korenima

Stojan Stevanović rodom je iz Lopara, više od tri decenije živi i radi u Švajcarskoj. Uspešni je privrednik, hotelijer, ne samo na prostorima Švajcarske već i u Republici Srpskoj.

Kada je epidemija koronavirusa počela da se širi odlučio je da svu svoju imovinu, i u Švajcarskoj i u Loparama, stavi na raspolaganje onima kojima je to potrebno. U Švajcarskoj je, u saradnji sa konzulatom Republike Srbije, u njegovim hotelima smešteno mnogo ljudi sa prostora Balkana koji su ostali preko noći na ulici. Takođe, donirao je i novčanu i medicinsku pomoć, zajedno sa udruženjima Majevičani i Privrednici.

"Trideset godina živim u ovoj zemlji, ali moje rodno Lopare živi u mom srcu. Nekako, sve dobro što sam poneo, poneo sam iz tog mesta. A znate ono - iz svoga mesta odeš, ali ono iz vas nikada ne odlazi. Sve vreme bio sam uz svoj rodni kraj, i u teškim i u lepim vremenima. Što se humanih akcija tiče, zajedno sa gradonačelnikom Lopara vratili smo u život Udruženje Majevica. Još u ono vreme kada sam imao restoran Vizantija, sve što je trebalo, od pomoći stanovništvu Lopara, pojedinačnim porodicama, do obnove crkve, pomoć u poplavama, za vreme rata pa i sada za vreme korone, nisam puno razmišljao već "povukao nogu" i zajedno sa Udruženjem i uz podršku moje porodice pomagali gde je trebalo", kaže Stojan Stevanović.

Stojan nije imao lako detinjstvo. Bosonog je pešačio do škole, a ono nije ostavilo ožiljke samo na stopalima, već i pouku da te ožiljke ne zaboravi.

"Sve ovo što radim, zaista ima veze sa mojim počecima. Dolazim iz siromašne porodice kao i mnogi iz mog kraja. Moja ćerka nekada zna da mi kaže, kada joj pričam o tim vremenima: „Je li to nauk onih 24 bosonogih kilometara ?" I jeste, zaista jeste. Stečeno mi nikad nije pomutilo ljubav prema mom zavičaju, ali i potrebu da pomognem kad vidim da mogu. Zabole me ponekad zluradi komentari nekih ljudi koje sam smatrao prijateljima, ali sam radio i nastavljao dalje. Prednost sam dao radu i pomoći. Prvi sam uložio u moj zavičaj. Predsednik Udruženja Majevičana Goran Novaković i ja smo i sada u ovim teškim vremena koronavirusa, odlučili da doniramo novčanu pomoć rizičnim grupama u Loparima, najviše starima i nemoćnima. Oko 174 paketa je podeljeno meštanima, naravno pazili smo i na to da pomognemo domaću proizvodnju, pa su sve potrepštine kupljene u domaćim prodavnicima", kaže Stevanović.

Lopare je pomogao i medicinskim spravama za fizioterapiju.

"Želimo da otvorimo Centar za fizioterapiju, da koristi povratnicima iz inostranstva, ali i domaćem stanovništvu. Sve te donacije su takođe poslate posle konsultacije sa načelnikom Doma zdravlja i Centrom za socijalni rad koji vredno rade i znaju šta je najpotrebnije, zato i sam grad Lopare funkcioniše dobro. A mi smo tu da pomognemo sa čim treba i kad treba. I moram istaći da ova opština zbog uzornog vladanja i dobrog vođstva nema nijednog obolelog od korona virisa", ističe Stojan.

Iza brojnih humanih akcija stoji ime Stojana Stevanovića a on to ne krije, jer želi da tako podstakne i druge.

Pomogao je povezivanju srpskih i švajcarskih preduzeća, a zahvaljujući Udruženju Koreni, čiji je osnivač, prvi put u Švajcarskoj proslavljen je Dan Republike Srpske.

"Predstavili smo svoju kulturnu baštinu, a umetnost i jeste najbolji ambasador jednog naroda. Kada tome dodamo i konkretne privredne i ekonomske dogovore, moramo priznati da smo uradili epohalnu stvar. Više od 500 ljudi je prisustvovalo proslavi, a više od 1000 ljudi je učestvovalo i dalo podršku", ističe Stojan.

Stojanovi napori bili su zaustavljeni nedavno, ali nakratko. Desio se požar, u kome je dobar deo hotela Kristal izgoreo. Hotel je pre pola godine renoviran, a u vreme pandemije služio je kao karantin.

"Slomilo me je na čas sve to. Na jednoj strani korona, na drugoj ljudi koji su se našli bez ičega i onda vatra. Ne postoji taj novac koji može da nakonadi sav trud i nade. Ali, nema odustajanja. Prvi gosti u mom novom hotelu su došli u 6 sati jutros, dočekao sam ih na nogama i večeras ću zadnji leći. A pomoć drugima, kao što smo rekli na početku, meni je jednostavno urezan u stope. Moji preci su uvek govorili: „Ništa u grob poneti ne možeš, pomozi kao što su i tebi pomagali". Vodim se time, pa mi je puno srce kada vidim svoju decu da na isti način razmišljaju i rade. Genetika je čudo, dobre korene je teško satrti. A kada vidite koliko ljudi vam se zahvali i govori o onome što ste uradili to vam je najveća nagrada. Veliki smo onoliko koliko drugima dajemo. Srce nema cenu", kaže Stojanović.