Nemanja Jevremović: Tesla zaslužuje i muzej na Nijagari

 Zašto ste se odlučili na život u inostranstvu, prvo u Grčkoj, pa sve do danas, u Kanadi? 

"U vreme velike ekonomske krize u Srbiji, nemajući mogućnost za dalji lični napredak, 1994. godine odlazim na jug Grčke, u primorski grad Preveza, gde su bile moja sestra i devojka. Tu sam proveo nezaboravnu i bezbrižnu godinu, koja se, nažalost, morala završiti, jer nije bilo moguće produžiti vizu ni dobiti dozvolu za stalni boravak. Već sledeće, 1995. godine, ukazala se prilika za odlazak u Kanadu. Iako je broj aplikanata bio ogroman, bili smo izabrani i dobili datum polaska kao "landing imigrants" po hitnom postupku, 15. marta 1995. godine. Stižemo u Kičener, grad veličine Novog Sada koji se nalazi između Toronta i Nijagarinih vodopada, a 1998. godine i zvanično postajemo državljani Kanade. Evo, već punih 25 godina sam u Kanadi, koja je, smatram, ispunila moja očekivanja. Naravno, bilo je tu uspona i padova, razočaranja i radosti, kako to biva u životu ma gde živeli", kaže Nemanja Jevremović za RTS.

 Završili ste elektrotehničke studije, radili u nekoliko industrijskih sistema...Paralelno sa poslom, posvećujete se izgradnji Teslinih eksponata. Ta posvećenost traje već 2 decenije i teži da rezultira otvaranjem Teslinog tehničkog muzeja u Kanadi.

"Sa elektrotehnikom se srećem prvi put u Sarajevu, gde sam završio srednju elektrotehničku školu Jaroslav Černi (smer niska struja). 1997. godine upisujem elektrotehniku u Kanadi - smer digitalna elektronika i kompjuterski sistemi, diplomiram 2001. godine. Iste godine počinje moje intersovanje za Tesline tehnologije i rađa se želja da ponovim neki od njegovih eksperimenata. Proširujem znanje i na oblast radiotehnike, tako da 2008. diplomiram na smeru za telekomunikacije.

Naravno, najizazovniji mi je bio čuveni Teslin visokonaponski, visokofrekventi trasformator. Ta opsesija stvaranja replika Teslinih patenata traje evo, već pune dve decenije.

Za prezentaciju tih radova zadužena je moja supruga Jovana, grafički dizajner. Već 10 godina pomaže u izradi grafičkog dizajna za izložbene potrebe, materijala za štampanje, kao i veb stranice za Muzej koji želimo da otvorimo."

 Od 2008 g. sarađujete sa Muzejom Nikola Tesla u Beogradu, gde nalazite dragocene saradnike. Šta se sve izrodilo iz te saradnje?

"Da, 2008. godine stupam u kontakt sa tadašnjim direktorom Muzaja Nikola Tesla u Beogradu, Vladimirom Jelenkovićem. Tražili smo odobrenje Muzeja da možemo koristiti Teslino ime za naše radove, jer smo tada radili pod imenom "Tesla Projects Laboratory". Od Muzeja sam tada na poklon dobio sve knjige koje je muzej izdao, od 1978. godine. Mi smo iz inostranstva slali slike sa tada nepristupačnih objekata, kao što je Teslina laboratorija na Long Islandu "Wardenclyffe" 2010. godine, kada javnosti pristup nije bio moguć, kao i slike za vreme našeg sedmodnevnog boravka u Njujorkeru, u sobi 3327 gde je Tesla proveo zadnjih 10 godina života.

Zauzvrat smo dobili pomoć od Muzaja u dokumentaciji za našu prvu samostalnu izložbu, 2012 godine. Sarađivali smo posle i sa Branimirom Jovanovićem, kasnijim direktorom Muzeja, koji nam je pomogao oko izložbe koju smo imali 2015. godine.

Saradnju smo nastavili i sa sadašnjim menadžmentom Muzeja Nikola Tesla u Beogradu, od koga smo dobili pismo podrške za otvaranje Muzeja u Kanadi i pohvale povodom nedavnog imenovanja Trga Nikola Tesla na Nijagarinim vodopadima. Nedavno smo podneli i zvaničan zahtev Muzeju NT za prvi projekat konkretne saradnje. Želimo da sarađujemo na raznim poljima i projektima. Ovo je dobra prilika da se zahvalim Muzeju Nikola Tesla u Beogradu na dvanaestogodišnjoj saradnji, sa nadom da će se nastaviti i u budućnosti, na obostrano zadovoljstvo."

 Ističete da izrada Teslinih eksponata ne bi bila moguća bez još nekih saradnika iz Srbije? 

"2010. godine, tadašnji direktor Muzeja Nikola Tesla Vladimir Jelenkvić, upoznao nas je sa Radomirom Putnikom i Branislavom Juranovićem, saradnicima sa kojima evo slavimo punih 10 godina zajedničkog rada. Radili smo na istraživanju, razvoju eksponata i drugim zajedničkim projektima. Skoro sve mehaničke komponente i mehanizme vezane za rad Nikole Tesle pravimo u Beogradu, zbog materijala i njihove obrade koja je dosta jeftinija nego što je u Kanadi.

Radomir je mehanički inženjer i stručnjak za dizajn izložbenih eksponata, a Branislav je ekspert za proizvodnju i dizajn mašinskih delova, satnih mehanizama i estetike eksponata. Ja radim na elektrotehnici i dizajnu eksponata za Kanadu, Jovana na grafičkom dizajnu i umetničkoj dimenziji i kao takvi činimo dobar tim koji se specijalizovao za izradu muzejskih eksponata. Radomir i Branislav su, sem rada na eksponatima za Muzej Nikole Tesle, napravili i sve tehničke eskponate za Muzej Milutina Milankovića u Dalju, u Hrvatskoj.

Dragoceno mi je poznanstvo sa ovim ljudima, sa kojima, pored ozbiljnog rada, uvek ima i dobrog humora. Često crtam karikature svojih saradnika koje šaljem u Beograd Radomiru, a on ih čuva u svojoj arhivi. Bez humora sav taj trud nije kompletan."

 Sa kim sarađujete u Kanadi i na kojim projektima? 

"U Kanadi sarađujem sa Školom za srpski jezik "Nikola Tesla" i njenim direktorom Borislavom Živkovićem. Oni su uradili fantastičnu stvar, uspeli su da integrišu srpski jezik u školski sistem na Nijagarinim vodopadima, i tako omogućili deci koja su rođena u Kanadi da lakše nauče jezik, tradiciju i kulturu Srbije.

Zajedno smo pregovarali oko ustanovljenja Dana Nikole Tesle (Nikola Tesla Day) koji se slavi na Nijagarinin vodopadima svake godine na Teslin rođendan 10. jula. Uspeli smo i da deo Viktorija parka, gde je Teslin spomenik i puteljak koji vodi do jedine preostale hidrocentrale iz Teslinog doba, nazove Trg Nikole Tesle (Nikola Tesla Plaza).

Moram pomenuti i Warrena Kellera, kolegu sa kojim sam se upoznao 2009. godine kad sam radio za firmu Wescam (nekad je bila Westinghouse). Od tada zajedno radimo na izradi eksponata. Warren je takođe elektroinžinjer, ali mu je hobi obrada drveta i stolarija, tako da njegov talenat takođe dolazi do izražaja prilikom izrade eksponata."

 Prva runda pregovora sa Niagara Parks Commission o osnivanju Muzeja je uspešno završena, Kanađani su pokazali veliko interesovanje. Drugi krug pregovora zakazan je za 6. mart.

"Da, tada ćemo obići Rankine hidrocentralu i predati zvanični pismeni predlog za integraciju Teslinog tehničkog muzeja u Kanadi (Canadian Tesla Technical Museum) u postojeću zgradu i već razvijeni turistički sistem Niagara Parks. Po našoj zamisli, potreban je prostor od 500 kvadrata za permanentnu izložbu i 250 kvardrata za kancelarije, sobu za sastanke, arhivu i mini kinoteku. Mi smo još 2014. godine dali prvi predlog za Muzej u sklopu kompleksa, ali o detaljima obavestićemo javnost posle sastanka.

Mislim da je važno da pojasnim još neke stvari, jer su neki ljudi počeli da nas povezuju sa Teslininom organizacijom Nikola Tesla Educational Corporation (NTEC) iz Hamiltona. Želim da naglasim da smo mi zasebna organizacija i bavimo se različitim stvarima. Oni rade na širenju lika i dela Nikole Tesle kroz školski sistem, a mi smo posvećeni muzelogiji i razvoju Muzeja.

Ali, možemo sarađivati, naravno. Prilike za razgovor biće već 29. marta na gala prijemu u Hamiltonu koji organizuje NTEC, i na kome će biti prisutni Sadnie Bellows i David Adames iz Niagara Parks Commission."

 Šta nam možete reći o srpskoj zajednici u Kanadi, kako žive naši ljudi, sa kojim problemima se susreću?

"Velika je srpska zajednica u Kanadi, pogotovo u Kičeneru, Vaterlou, Hamiltonu i Torontu. U Kičener-Vaterlo regionu živi oko 30000 naših ljudi, što je 10 posto ukupnog stanovništva. U mom gradu, Kičener-Vaterlou (spojeni gradovi) postoje dve naše crkve, srpsko groblje, prodavnice naših domaćih proizvoda, kafići i restorani koje drže naši sunarodnici. Mislim da je najveći problem naših ljudi integracija koja najteže pada starijim ljudima. Vrlo je teško odreći se starih navika i prepustiti novom sistemu, a bez toga nema dobrog balansa između profesinalnog i privatnog života. Mada, naši ljudi su snalažljivi, ima dosta preduzetnika, taksista, a već duže vreme uvažavaju se naše diplome u inženjeringu i drugim tehničkim strukama."

 Sin, srednjoškolac, uspešan je sportista i muzičar. Da li govori srpski jezik i koliko ga zanima istorija i kultura zemlje svojih predaka?

"Damien (Damjan) ide u treći razred srednje škole za decu sa izraženim talentima. On svira klavir već 10, saksofon 7 godina i redovno nastupa u Jazz Bar-u u sklopu školskog ansambla, a i samostalno. Atletikom se bavi od 2013. godine, veoma je uspešan sprinter na 60, 100 i 200 metara, već ima dosta medalja i priznanja, a zimi se takmiči u nordijskom skijanju.

Damien govori srpski jezik prilično tečno, ali sa "američkim" akcentom. Zna i ćirilicu, ali još nije počeo da čita na ćirilici. Posetio je Beograd, izuzetno mu se svidela arhitektura nekih delova grada, kao i zoološki vrt. Pokazujem mu slike i pričam o Srbiji, ali još je mlad, mislim da će veće intersovanje doći kasnije, jer je sad preokupiran školom, sportom, muzikom, a i devojkama, naravno", kaže Nemanja Jevremović.