Srpski seoski fudbal u Rumuniji (prvi deo)

Fudbalska lopta, prema rečima Srboljuba Miškovića, bila je najlepša i nezamenjiva stvar na svetu. Zajedno su kroz glas fudbala Srbi delili momente druženja, prijateljstva, avantura, radosti i tuge. Socijalna moć fudbala imala je pozitivnu ulogu u srpskoj zajednici. Magija fudbalskih terena!

Fudbalska čarolija među Srbima u Gornjem Banatu nastala je u međuratnom periodu. Entuzijazam je počeo da se ispoljava prema ovoj sportskoj disciplini još dvadesetih godina prošlog veka.

U Ketfelju, na osnovu sporazuma omladinaca, osniva se 1926. godine sportski klub „Slavija" koji je imao dvadesetogodišnju aktivnost. Glasili su za bolji klub u okolinni, a već 1946. godine tradiciju nastavlja novoosnovano udruženje „Crvena zvezda". U Velikom Senpetru, do prve fudbalske lopte došao je Jovan Lacić. Prema Ljubomiru Stepanovu, igranje ovom loptom izrodilo je prve fudbalere, pa se javila potreba da se aktivnost organizuje. Učinjeno je to 1928. godine osnivanjem fudbalskog kluba „Delija". Poniklo je i nekoliko zapaženih sportista, poput Jovana Ilina koji je nastupao, nakon „Delija", u mestu Baja Mare i Miroslava Vidaka, koji je bio dugogodišnji golman „Politehnike" iz Temišvara. Danas fudbalski klub još uvek postoji i nosi naziv „Plavi delija".

U Čeneju fudbal se počeo igrati još 1922. godine. Bile su to prave svečanosti, kako piše Ignjatije Popov. Ispred fudbalera do igrališta svirao je duvački orkestar. U početku, Srbi su igrali za nemački klub „Sportferajn". Prvi je od Srba zaigrao Vojin Grujičin, a kako je broj igrača Srba rastao, rodila se ideja da se osnuje srpski fudbalski klub „Vojvodina". Raspravljalo se u čitaonici, gde je predsedavao Obrad Maletić Bata. Ignjatije Popov beleži da je taj klub „posle crkve, škole, čitaonice, hora i srpskog birta, postao šesta ustanova oko koje su se okupljali Srbi meštani". Inače, fudbalski klub „Vojvodina" postojao je i u Čanadu.

U Srpskom Semartonu sve je počelo 5. jula 1931. godine. Toga dana, prema kazivanju Srboljuba Miškovića, održana je sednica, na kojoj je odlučeno da se osnuje sportsko društvo pod nazivom „Sport-klub Obilić". Prvi je doneo loptu u selo Ilija Čolaković. Pedesetih godina, fudbal je u svim selima Gornjeg Banata doživeo pravi preporod. Osnivanjem PPK 1950. godine poboljšana je materijalna podrška i počela su da se izdvajaju finansijska sredstva za angažovanja. Glavni takmac semartonskom „Obiliću" je bila ekipa „Flakara" iz Parce, koja je inače nastala sjedinjavanjem 1948. godine srpskog seoskog tima „Sloga" iz Parce i rumunskih igrača.

„Obilić" je, inače, postigao najveći uspeh 1984. godine kada je promovisan u Treću ligu, nakon baraža sa predstavnikom županije Dolž, „Unirea" Vanžu Mare. Nakon decembarske revolucije 1989. godine pored „Obilića" u Semartonu se osniva još jedan fudbalski klub „Jedinstvo". Paralelno, oba kluba su održavala susrete. „Međutim, kako je vreme prolazilo, tako je bivalo sve manje finansijskih sredstava za održavanje ekipa, prevoz, sportsku opremu i slično, da bi pre nekoliko godina fudbal jednostavno prestao da se igra na stadionu kraj ribnjaka", veli Srboljub Mišković.

U susednom Dinjašu, prvu loptu je doneo Đura Todorov 1924. godine, poklonivši je svom sinu Milošu Todorovu, na čiju će se inicijativu 1932. godine osnovati kulturno- sportsko društvo „Napredak". Između dva svetska rata, Dinjašani su igrali prijateljske utakmice, a susreti sa komšijama Semartoncima već su tada izrodili rivalstvo. Pedesetih godina nastaje sasvim drugačija atmosfera. Fudbalsko društvo se reorganizuje uz podršku kooperative i menja ime 1957. godine u „Partizan". „Onda je bilo vrlo zanimljivo, ili ćeš biti Crvena zvezda ili Partizan", kaže profesor Svetozar Markov. Osamdesetih godina Dinjašani posebno beleže uspehe u tadašnjem rejonskom takmičenju. Najveća imena koja su pronela slavu Dinjašana su, prema kazivanju Svetozara Markova, Miroslav Đukić, Dušan Radin i Ilija Putić. Dešavanja nakon Revolucije bila su grobar za „Partizan".

U Ivandi je fudbal takođe bio najvažnija sporedna stvar na svetu. Imena koja su posebno proslavila ivanđanski fudbal su Bracika Fenjac, Bora Panić i Aleksandar Čerčel. Međutim, prema rečima Bore Panića za nedovoljno razvijanje fudbala u Ivandi najzaslužniji su neizgrađena putna infrastruktura i slaba povezanost vozom. „Ni Srpski Semarton, kao i Dinjaš i Ivanda više nemaju škole, to kao da govori i objašnjava zašto više ne postoje srpski klubovi u ovim mestima", donosi zaključak Bora Panić. „Uvek pomislim kako je to tako brzo, odjednom, sve nestalo bespovratno", dodaje Bora Panić, nekadašnji proslavljeni as KFR-a i član mlade reprezentacije Rumunije.

Dobrih igrača bilo je i u Rudni. Među tamošnjim Srbima negovao se kult fudbala koji je izrodio jednog Dragoljuba Petaka, bivšeg igrača „Politehnike", koji je nastupe zabeležio i za mladu reprezentaciju Rumunije.

Izgaralo se i u Banatskoj Crnoj Gori za fudbalskom loptom. Tamošnji Srbi nisu imali potrebe da u ono vreme putuju za Beograd na derbi između Crvene zvezde i Partizana. Za tako nešto su se starali igrači „Crvene zvezde" iz Stančeva i „Partizana" iz Kraljevca. „U Stančevu, pored terena, gde je veliki breg, ljudi su počeli tu da sede, tako da je to postala tribina, zapravo „prirodna" tribina", govori Milan Golubov, nekadašnji igrač Stančeva. Postojao je i fudbalski klub „Mladost" u Petrovom selu, međutim, u početku svi su oni igrali prijateljske utakmice, posle su se takmičili u promociji, da bi kasnije nastupali i u županijskom takmičenju. Fudbalskom razvoju u Banatskoj Crnoj Gori posebno je pomogao profesor Jovan Sujić.

Na neki način, fudbal je nekada Srbima delovao kao analogija za megdan i borbu. U načinu na koji su se obujmljivali pojedini klubovi vidljive su bura, vatra i strast. U Fenju se srpski fudbalski klub zvao „Dušan silni", u Nemetu „Kraljević", pa zatim „Borac", u Mehali Srbi su imali „Hajduk", u Knezu „Kinezul", kao aluzija na Paula Kinezua, srednjovekovnog borca protiv Turaka. Godine 1928. u Velikom Senpetru je osnovan „Delija", u Varjašu prvo „Četa", pa 1942. godine „Orao".

Prema pisanju Arona Rosića, najzanimljivije su bile utakmice između fudbalera Varjaša i Velikog Senpetra. „Prolog" jedne od tih utakmica prisutan je u stihovima Lazara Ilića:

„A kad posle podne sunce peče, puca
Stiže i Sport klub Varjaš na osam karuca.
Lepih konja i skupih sersama
Usred ovih teških muka,
Skupih teških dana, itd."

Fudbalski tim u Varjašu od 1956. godine nosi naziv „Crvena zvezda". Posle dugog niza godina uspeva da se kvalifikuje 1983. godine u županijsku ligu. Fudbalski klub i danas funkcioniše. Iz ovog okruženja, ponikao je Srđan Lukin, bivši reprezentativac Rumunije i član Polija, Steaue, Dinama, KFR Kluža i drugih ekipa.

„Nekada je i Saravola imala dobar tim, međutim, ta generacija je sigurno otišla na drugi svet", seća se profesor Stevan Mijatov nekadašnjeg srpskog kluba „Sloga" iz Saravole i igrača koji su ostavljali zapažene utiske na terenu poput Bogdana Čokova. Stevan Mijatov se naročito priseća priče o gostovanju beogradske Crvene zvezde u prvoj posleratnoj godini u Temišvaru i poklona koji su tada Varjašani i Saravolci na čelu sa Radovanom Mijatovom darovali Beograđanima. Bili su to dresovi i pehar na kome je urezano „Saravola", koji još uvek stoji u vitrini najtrofejnijeg srpskog kluba.

Fudbal ima i drugu stranu. On, pre svega, predstavlja igru promena i iznenađenja. Tako, danas, jedva da se i vidi kotrljanje fudbalske lopte u selima, mnogi tereni su neuredno obrasli travom, a umesto zvuka zviždaljki, dopiru iz daljina samo sablasni zvuci vrana. Fudbalski susreti srpskih ekipa nekada su ilustrovali brojnost i poletnost srpske zajednice, danas njihov nedostatak ukazuje, pre svega, na odumiranje sela i nestanak i odlazak srpske zajednice iz ruralnih krajeva, koji su vekovima bili njihov prirodni bastion. U fudbalu, kao i u životu, ako se ne primete udarci koji dolaze, nastaju najveće štete. Zato se, nekako, prebrzo srpski seoski fudbal suočio sa nestajanjem.
Nikola Lakić