Studirali u Srbiji i ostali vezani za našu zemlju

Džžao Peng, koji ima i srpsko ime Miloš, bio je domaćin grupi srpskih novinara u Pekingu, zajedno sa kolegom Fu Jihengom, takođe nekadašnjim beogradskim studentom, kaže da bi voleo bar još jednom da bude dopisnik iz Srbije, da bi voleo i da mu deca rastu u Srbiji, da "otkriju tu lepu zemlju za koju sam ostao i emotivno i profesionalno vezan, da upoznaju mentalitet ljudi koji su meni postali tako bliski".

Priča, uz osmeh, da je srpsko ime dobio u Beogradu, po čuvenom srpskom junaku Miloššu Obiliću, a Fu Jingu su nadenuli ime Stevan, po Sinđeliću, dodaje uz osmeh.

Prva saznanja o Srbiji i tadašnjoj SR Jugoslaviji Džao je stekao preko fudbala:

"Imao sam 16 godina kada je vaša reprezentacija igrala na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, 1998. godine i bio sam zadivljen igrom velikih majstora Predraga Mijatovića, Save Milošševića, Piksija. U naššoj ligi već su bili vaši veliki treneri Slobodan Santrač i Ilija Petković", nabraja imena fudbalskih veličina, na našše čuđenje.

Nažžalost, kažže, naredne godine NATO je bombardovao SR Jugoslaviju i Srbiju i u tim tragičnim događajima poginulo je i troje kineskih novinara.

"Ovde u Pekingu mnogo se izvešštavalo o tome. To je ostavilo veoma jak utisak na mene. Kada mi je sa 18 godina postavljen izbor - da mogu da studiram arapski, poljski ili srpski - nisam imao dileme", objaššnjava on.

U Pekingu je, kažže, studirao srpski jezik i knjižževnost od 2000. do 2002. godine, a onda je treću godinu fakulteta, kroz razmenu studenata između Srbije i Kine, završšio na Filološškom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

"Posle sam se zaposlio u Kineskom međunarodnom radiju, redakciji na srpskom jeziku. Od tada je moj posao čvrsto vezan za Srbiju, bivššu Jugoslaviju i Zapadni Balkan. Trudio sam se i kao student i kao zaposleni, da budem među najboljima, ono čemu sam težio i što je za mene bila čast, dogodilo mi se 2013. godine, kada sam postao dopisnik iz Beograda i tamo radio 2,5 godine", ispričao je Milošš za Tanjug, u Pekingu.

On se priseća da je, bez obzira na dve godine studiranja u Kini, u Beograd doššao sa skromnim znanjem srpskog i da mu je veliki problem bila komunikacija sa ljudima. Zato se, u početku, u Studentskom domu "Rifat Burdžžević" gde je stanovao najvišše družžio sa ostalim stranim studentima iz Azije - Japana i Koreje.

"Moram da priznam da nisam baš redovno iššao na predavanja u Beogradu. Učio sam na ulicama, u družženju sa drugim ljudima i postepeno poboljššavao svoju komunikaciju na srpskom. Tada sam mogao da zaista osetim emocije ljudi u Srbiji prema nama iz Kine. Upravo to i dožživljavam kao sličnost između kineskog i srpskog naroda. Mi smo ljubazni, kao i vi", priča Milošš uz osmeh.

Posle deset godina novinarskog rada u Kini, vratio se u Beograd, kao dopisnik Kineskog međunarodnog radija:

"Nije me brinuo posao. Znao sam da već dobro poznajem zemlju, drušštvo, ljude. Užživao sam i u žživotu i na poslu".

Miloš ističe da ljudi u Kini sada sve višše znaju o Srbiji, zbog sve većeg obima saradnje dve zemlje.

"Među mladima svi znaju za Novaka Đokovića, a među starijima je to čuveni Valter, odnosno Bata ŽŽivojinović. Njega se jošš sećaju i moj deda, otac, stric, cela familija. Tako i svi mladi danas, čak i ako ne prate sport, znaju za Novaka Đokovića, a oni koji su upućeni znaju i da je Srbija uspeššna u koššarci, odbojci, vaterpolu... Zahvaljujući meni, makar moji prijatelji, bližžnji i oni koji rade sa mnom, upoznali su se sa Srbijom i žžele da saznaju ššta je Srbija, kakav je žživot tamo, kakvi su običaji i kultura. Ukinute su vize i sve višše Kineza ide u Srbiju turistički, čak i jedan moj prijatelj se bavi time. To su minijature, ali koje mogu na neki način i da prikažžu celokupnu sliku", zaključuje Džao Peng (Milošš).

Fu Jiheng, zvani Stevan, takođe radi u Kineskom međunarodnom radiju, u redakciji na srpskom jeziku, a u Beogradu je studirao 2012. godine. O Srbiji je slušašo od oca koji, prema njegovim rečima, mnogo voli filmove iz Srbije i bivše Jugoslavije, a najvišše, naravno, "Valter brani Sarajevo" i "Most", u kojima je glavne uloge tumačio Velimir Bata ŽŽivojinović.

"Ljudi u Srbiji su veoma gostoljubivi, družižo sam se sa Srbima i sa studentima iz inostranstva. ŽŽivot u Srbiji je opušteniji i bilo mi je mnogo lakšše nego prve dve godine studiranja u Pekingu. U Beogradu nismo imali mnogo časova i mogao sam da razgovaram sa ljudima na srpskom, što je odlično za uvežžbavanje jezika", priča Stevan.

Kažže i da je tokom boravka u Srbiji puno putovao.

"Odlazio sam u Novi Sad, Suboticu, Čačak, na Kopaonik. Srbija je veoma lepa, a Srbi su se rado družžili sa mnom, imam i sad mnogo prijatelja u Beogradu. U Srbiji ljudi višše vole da se viđaju napolju, nije kao u Kini, gde uglavnom komuniciramo preko interneta. U Srbiji mi se svidelo to ššto se ljudi puno družže i razgovaraju", kažže Stevan.

Kada se 2013. vratio u Kinu i završšio jošš jednu godinu studiranja, kaže, želeo je da radi neššto ššto je u vezi sa srpskim jezikom, ali nije žželeo da to bude u Ministarstvu spoljnih poslova.

"To je posao koji zahteva jednu vrstu strogosti u ponašanju, a ja sam malo slobodnijeg duha. Tako sam odlučio da se oprobam u Kineskom međunarodnom radiju, programu na srpskom. Iššao sam na praksu dva meseca, položžio ispit i počeo da radim kao novinar, piššem o Kini, na srpskom jeziku", priča uz stalni osmeh Stevan.

Novinarstvo mu se, kažže, mnogo dopalo, odgovora njegovoj prirodi. Omogućilo mu je, priča, da putuje po svetu i Kini, da se družži s ljudima, da otkrije i prenese mnoge zanimljive priče.

"Volim ovaj posao. Često sam u kontaktu sa Srbima, budem domaćin delegacijama iz vašše zemlje, prevodim, preuzmem ulogu vodiča. To mi mnogo znači. Moj posao mi omogućava da ostanem u kontaktu sa Srbima, Srbijom i srpskim jezikom. ŽŽelim da dođem u Srbiju bar jošš jednom, ali ne da radim, nego turistički, da užživam i družžim se sa prijateljima. Sad je lakšše, ne treba nam viza", deli svoje želje sa nama Fu Jiheng, odnosno Stevan.