Ponovni susret sa zvonima Sv.Đorđa

"Danas je 24. avgust 2018. godine, ponovo se nalazim na istom mestu, ne bez razloga. Danas ponovo susrećem Blažu Ivetića koji me je pozvao da vidim šta se od onda događalo i radilo na ovom mestu. Prvo sam otišla do riznice crkve, prošle godine me je Blažo prvi put tamo odveo. U pozadini su se čuli glasovi i radovi vrednih ruku. Na vratima crkve kasnije nas je dočekao Blažo Ivetić poželevši dobrodošlicu. Upoznao me je sa ostalima koji su tog dana vredno radili. Moram da kažem da sam imala čast da upoznam veći deo familije Ivetić koji su ovu crkvu očuvali, opremali, donirali - jednom rečju ovde se svetinje čuvaju kao zenice oka.

Nakon srdačnog pozdrava i prisećanja na prošlogodišnji susret videh da se dosta uradilo u crkvi, Blažo mi reče da je još puno"rabote" pred njima ali da ništa nije teško kada se zajedno radi na očuvanju svetinje. Kao što jedna stara kineska poslovica kaže" Čovek bez korena je kao i drvo bez korena.."Tu mudrost nam je kao potsetnik upravo rekao i Blažo Ivetić dok je vredno radio na novom stepeništu koje sad vodi do galerije crkve i ne smo to, potsetio me je na epsku sposobnost ovdašnjih velikih govornika, od njega sam čula tog dana toliko toga što je trebalo zapamtiti...

Rekli smo da je ova crkva nastala u 19 veku, da su mnogi značajni ljudi za ovaj kraj kao i za srpsku istoriju bili ovde i ovde sahranjeni. Svakako treba reći da su crkvu gradili makedonski neimari a kasnije kada je opravljana i bugarski graditelji. O zvonu iz 1767 godine smo već govorili. Jedino očuvano zvono od austrougara, jer oni su od crkvenih zvona pravili topovsku đulad a narod Grblja je uspeo da sačuva ovo zvono u grobnicima.

Takođe smo pomenuli i sto godina staru odeždu koju smo pronašli ovde, stari ikonostas pa novi ikonostas - sve to je do sada čuvano u domu Blaža Ivetića do danas.I upravo tog dana kada sam došla napokon su sve te vrednosti našle svoje mesto u crkvi.

Sačekah da momci izbace na galeriju crkve dva ormara a onda su vredne ruke familije Ivetić posložile odeždu u staklenu vitrinu kao i važna dokumenta, fotografije i relikvije.

Sa nama je bio i Slobodan Pecelj, diplomirani inženjer, veliki aktivista srpske dijaspore u Švajcarskoj ali i potpredsednik SKPD "Prosvjeta" .Po uzoru na svog slavnog dedu sveštenika Marka Kneževića koji je za ovaj kraj bio ne samo svešteno lice već i učitelj, Pecelj je doprineo mnogo u očuvanju ove zadužbine svojim donacijama i radom.

Slika Marka Kneževića je takođe našla svoje počasno mesto u vitrini sa ostalim vrednim relikvijama, kako i dolikuje tako velikom čoveku. Treba svakako pomenuti da je crkva tri godine bila i škola u ovom kraju.Kada su vredne ruke čuvara zvona Sv.Đorđa sve uredile na galeriji, Blažo nam reče da će na tom mestu doći i kovana ograda iza koje će na svetkovine pevati i hor, takođe nadvratni mozaik Mire Pejović će uskoro biti okačen na čelo crkve.Stari ikonostas je čekao restouraciju nakon čega će se okačiti u donjem levom delu crkve kao zapis istorije ovog zdanja.

Videli smo i novi ikonostas i barjake koje su donirali Ivetići i ostali meštani, prelepo iskovane lustere i vredne ikone.U ćošku levo kada se uđe u deo crkve pored novog ikonostasa stajao je sef iz 18 veka koji je rađen od teškog gvožđa u Beču.Ivetici kažu da je ključ izgubljen za vreme zemljotresa, te da su mnoge"stručnjake" dovodili da otvore sef ali je trud bio uzaludan, do danas nisu uspeli da otvore taj plavi gvozdeni komad koji u sebi sigurno čuva mnoge vredne podatke o tadašnjem vremenu.

"Prikupljamo donacije za treće zvono crkve i beležimo naše donatore.Na kraju kad sav posao bude gotov stajaće u crkvi sva imena donatora koji su pomogli da ovo mesto zablista i da se o njemu čuje.Ostalo je da se oko donjeg dela crkve izbetonira i naprave nove stepenice, a kao što ste videli ove unutrašnje stepenice uradili smo Božidar i ja." - reče nam Blažo i nastavlja: "Imamo veliku podršku svešteništva kao i vladike Anfilohija u svemu što radimo.Ako uzmemo u obzir ne samo trud već i ljude kojem su nas zadužili - ovo mesto mora biti čuvano, dužni smo to da čuvamo.

Rođak Bože Ivetića je čuvar groblja srpskih palih junaka na Zejtinluku, Đorđe Mihailović, (Solun,1. maj 1928), koji više od pola veka dočekuje i ispraća potomke srpskih ratnika stradalih na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu.

"Mnogo nam znači publikacija svega ovoga.Znate, treba da je više ovakvih reportaža o mnogim drugim srpskim istorijskim spomenicima, ne smemo dozvoliti da sve nestane da se zaboravi - moramo nekako da se izlečimo od kratkog pamćenja.Prošle godine kada si ti napravila priču o nama, mnogi naši Grbljani su možda tek tada shvatili koliko je učinjeno i hvala ti što si i danas tu da nastaviš da pričaš o nama...Eto, nadamo se da ćeš češće dolaziti u Grbalj i o nama pripovedati. A zvona sv-Đorđa će kasnije u tvoju čast da zazvone", ganuto reče Blažo.

Bila sam dirnuta ovim rečima, dirnuta nesebičnošću ovih dragih ljudi, koji imaju svest o značaju postojbine, dirnuta znanjem i umnom širinom koja zaista ima zdrav koren a zdravo korenje samo može dati dobar plod - genetika ovog kraja se zove kultura čuvanja.

Nebo nad Grbljem se prelivalo u zlato i crveni prpur, mi smo još dugo sedeli u veselom razgovoru ispred Sv.Đorđa, i činilo mi se da sam oduvek bila tu, sasvim sigurna da ću opet doći da obiđem zvona čiji zvuci su me ispratili .

Tivatski zaliv se kupao u zalazećem suncu - u tom času pade mi čuveni stih na pamet : "Ovo sunce iznad Grblja što čarobnu svetlost stvara obasjava slavno mesto postojbinu Cara Lazara".

Da, postojbina, istorija, tradicija, religija, čast i dobrodošlica na kućnom pragu. Hvala dobri ljudi što čuvate sve te vrednosti, vidimo se opet da ispričamo naša sretanja."