Zapamćena, nezaboravljena

„Ne treba se bojati da će jedan narod preterati u proslavljanju svojih svetitelja i učitelja, svojih vitezova i dobrotvora i najboljih plodova istorije svoje", rekao je svojevremeno sveti vladika Nikolaj Velimirović. Milunka Savić, ponos srpskog naroda, narednik kome su se divili generali, proslavila se sama za sedam ratnih godina i sama izronila iz nezasluženog zaborava.

„Nisam mogao a da ne napišem knjigu Ordenje i ožiljci Milunke Savić, rekao je njen autor Milan Bogojević na promociji ovog literarno-istiorijskog spomenika najvećoj junakinji Prvog svetskog rata, u Matici iseljenika Srbije, a u izdanju Glasa Srbije iz Kraljeva.

Milunka je izašla iz Velikog rata sa 4 rane i najmanje 7 odličja. Najodlikovaniji je borac Prvog svetskog rata. Kada joj je čitana pohvala, borci svih savezničkih armija na svim kontinentima, stajali su istovremeno u stavu mirno. U njenu čast pomerani su časovnici.

Pisac Milan Bogojević navodi Milunkine reči:

„Učestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najteže bilo u Gornjičevskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Drugi pešadijski toplički puk, zbog junaštva nazvan Gvozdeni, bio je kod sela Cerova blizu Gornjičeva. Bugari nas iznenadiše. Prvo napadoše naše susede Dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi oficiri poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, ljuljaju se u hodu i pevaju pijani, šumi Marica krvava dok urlaju „Ure, ure". Mi ih pustimo bliže, pa osusmo po njima brzom paljbom. Tu smo ih do nogu namlatili. Bile su gomile leševa.... Znali smo u pozadini da pohvatamo mačke i pse. Za repove smo im vezali prazne konzerve, i posle pola noći kada je najslađi san puštali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zveče one konzerve u mraku, a Bugari misleći da je napad, do zore bi uplašeni besomučno puzali, a mi legli i spavamo. Ujutru kada vide šta je, iz rovova nam psuju majku.

Mi smo pevali kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. .....Voleli su me srpski vojnici, poštovali, a i bojali su me se. Možda me zato niko od mojih ratnih drugova nije zaprosio. Verovatno su mislili da bi Milunka, onako opasna u borbi, bila bombaš i u braku".

Zbog svoje briljantne ratne karijere koja je trajala 7 godina, Milunki je dodeljeno 7 odlikovanja Kraljevine Srbije i Republike Francuske. Milunka je nosilac Legije časti četvrtog stepena (oficirske), vojničke Zlatne značke Karađorđeve zvezde sa mačevima, Legije časti petog stepena (vitez), Francuskog ratnog krsta, Zlatne medalje za hrabrost „Miloš Obilić", Albanske spomenice i jubilarne Spomen-medalje Solunskog fronta.

Do danas jedini spomenik posvećen Milunki Savić nalazi se u Jošaničkoj banji. Skulptura je teška 400 kilograma i visoka 2,20 metara. U jedinom muzeju na svetu posvećenom Prvom svetskom ratu, u muzeju Mo u Francuskoj, nalazi se skulptura Milunke Savić.

U Srbiji danas postoji 21 ulica, u isto toliko gradova, koja nosi ime Milunkino uključujući i ulicu u Beogradu, na Voždovcu, gde je Milunka živela.

Konačno i jedna osnovna škola u Srbiji ponela je Milunkino ime, a nalazi se u blizini Kraljeva.

U komunističkom periodu Francuzi su je slavili, a Srbi nisu. Ali, narod u Srbiji pevao je pesmu Kad su prestali topovi na vlast su došli lopovi.

Nasilje velikih i moćnih često zna da se okrene protiv njih, pisala je Isidora Dankan. Najbolji primer da se ne treba iživljavati na malima je i primer malog srpskog naroda koji je stavio tačku na jednu carevinu koja je trajala gotovo hiljadu godina - Habzburšku.

Veliki doprinos tome dala je i lično Milunka Savić.

broj komentara 0 pošalji komentar