Na obali ovog sveta

"Pre pedesetak godina, kada su moj sin i kćerke išli ovde u osmogodišnju školu, u toj našoj školi Petar Kočić bilo je više od hiljadu osnovaca. Već nekoliko godina nema u selu nijednog đaka", priča Savka.

Mnogi se čude kako baka Savka sa svojih 92 godine živi sama.

"A ja im kažem nisam sama-imam ovde koke, piliće, jagode, maline i cvijeće da mi je lijepo kod kuće. Gotovo sav narod je napustio selo, pa i moja dijeca. Izgleda da sam ih školovala da bi mi otišli, kuvala sam nastavnicima godinama da bih mogla da plaćam stan u Sarajevu, kada su studirali, a meni nekada ostane samo da ogrebem šerpu", iskrena je baka.

Sin joj živi u Beogradu, a kćerke - jedna u Sokocu, a druga u Austriji.

"Sin mi najviše pomaže, često je kod mene. Djeca i unuci mi donesu sve. Sve imam, ali ja volim da radim, sve dok mogu. Svake subote napravim pite, očekujem uvijek da će doći neko nedeljom, kažu mi da niko u selu ne zna napraviti takvu.

U Sokolovićima imamo i asfalt, i vodu i struju i sve što treba, ali svi odoše u grad, više vole tamo biti gladni nego u selu siti. U selu sam rođena i selo volim", kaže baka Savka.

Kaže da se u selima zdravije živi, a njena majka je doživela 103 godine.

"Najviše sam se družila sa Vojkom i Miodragom, ali oni su već otišli na obalu onog svijeta i više znam onih koji su već tamo, nego ovih ovde, gde sam i ja.

Malo je današnje omladine koja liči na svoje pretke. Kad upalim televizor, vidim neke koje sa sebe nemaju više šta skinuti. Iscrtane po tijelu, valjda videle jedna od druge. Nešto mislim, i moje ovce su takve. Čim jedna ode u stranu, krenu sve za njom", zaključuje baka Savka mudro.