Чаша жучи и чаша меда

Биће изненађења, биће љубави, биће смеха, биће крви, опроштаја и помирења у првој сезони историјске саге о Немањићима, на коју се, свесно или несвесно, чекало деценијама. Требало би је одгледати добронамерно, јер је уложено много труда. Нека не буде све у Божјим рукама, како каже Гордан Михић, и наше су руке довољне. Толико можемо да урадимо за серију од које смо до сада видели два трејлера.

"Оћу ја да изјавим нешто за Дневник... Је л' знаш ти, бре, несрећо, да су Срби најстарији народ? Док су Шваба, Енглез и Американац пре шестсто година јели свињу рукама, ми смо имали ово! Па лепо, виљушком, боц! На српском двору ми виљушком боц, а Шваба... рукама, уста га..."

Ово је, наравно, антологијски кадар Милорада Мандића Манде из такође антологијског филма Срђана Драгојевића "Лепа села лепо горе". У трагикомичан лик Виљушке, српског националисте с кокардом, опседнутог "небеском Србијом" и простачким задовољствима, уткано је све што се код Срба оних кобних деведесетих бавило историјом као вилом посестримом, да се средњовековним царством боримо против нових царстава. Свако од нас познавао је неког Виљушку, а неко је и био Виљушка.

Али почетак новог миленијума донео је изненађујућу количину историје управо код оних за које се сматрало да им прошлост није потребна. Толико је Елизабета Првих, Хенрија Осмих, Викторија младих и старих, Лујева Четрнаестих, краљица Марго, Ватела, Лулија, Џорџева Вашингтона, Линколна наснимано, да би се пелцер запатио и на ободима Балкана, Сулејманом и Хурем. А кад су се мртви подигли да мачевима бране Арагорна код Минас Тирита, таква војска духова најежила је и оне који нису велики љубитељи небеских предака.

Епска фантастика, раме уз раме са историјом, хранила се средњим веком и компјутерима. То није било тако тешко, јер су на средњовековним мапама све неистражене земље биле илустроване цртежима који су објашњавали да "Тамо живе змајеви", по угледу на старе римске мапе, где су необележени делови носили натпис "Тамо су лавови". Прошлост, златни рибњак инспирације, импровизације и маште.

Е, па дошао је ред и на нас.

Многи су у протеклим деценијама сањарили да се сними филм о Немањићима, а онда је изненада прошле године Јавни сервис Србије расписао конкурс за сценарио прве сезоне серије од 12 епизода о славној српској династији под називом "Немањићи – рађање краљевине". Сценарио се радио под шифром. Три месеца нису знали чије се име налази иза сценарија који је изабран, док нису пронашли Гордана Михића, човека који је за исту телевизијску кућу урадио 19 пројеката у својој богатој каријери.

"Ова серија је посао који се добија једном у животу", каже за Newsweek. "Двеста година владара једне династије која је заправо прва владарска династија код Срба, оснивање државе и стварање нације, за сваког је писца то велики изазов, јер је ту читав низ Немањића, владара, од којих су неки били изузетно јаки, моћни и снажни, а неки мало слабији. Пуно је невероватних судбина, храбрости, личних несрећа, великих страсти, великих љубави."

Некоме би било довољно само да прочита ове речи.

Без митоманије

Простор испред студија у халама Луке Београд, где се 19. јула снима осма епизода, пријатан је онолико колико Дунав може да ублажи врућину. Тихо је, јер су битке с Византијом и рат браће Стефана и Вукана давно снимљени. Не може да буде лепо као у Студеници или Сопоћанима, али је удобније, ако реч удобност уопште постоји на сету. Свуда су камиони с костимима и реквизитима, а најближа вратима студија је приколица за одмор, ако затреба. Организаторка Драгана Богдановић, "официр за везу" с новинарима, љубазна је и опуштена, нуди нас кафом, водом, а ускоро ће и ручак. Навикли су на новинаре. Од средине марта, кад је снимање почело, опседају их и траже "нешто". Баш као што сам и ја опседнута да сликам краљевску круну на глави Војина Ћетковића, да га скинем с фресака из Студенице и Милешеве, макар због илузије да имам државу. И он сам је рекао да је краљ Стефан Првовенчани улога његовог живота.

Једном у животу, кажу и Михић и Ћетковић.

Тома Курузовић, који у својој 87. години глуми византијског цара Алексија Анђела, оца прве жене Стефана Првовенчаног Евдокије, забавља нас причама о пријатељима Бранку Ћопићу, Андрићу и другима. Тек треба да га нашминкају и обуку му костим.

Пролазе млади монаси у црном, са танком свећицом у руци. Чекају да их позову на сет. Важна сцена се снима: у Хиландару умире Стефан Немања, Свети Симеон, оснивач династије. Да ли је умро на рогозини, с каменом под главом, као што пише Сава у Житију Светог Симеона? "И остаде опет у владавини 37 година, и ту одмах прими свети анђелски образ. И поживе у том образу три године. И цео живот његов био је 86 година."

Али не, оваквог говора неће бити у серији. Ни патоса, ни старог језика, "самотрења", "саслужника", "благодатеља". Глумци су били неумољиви да не желе други "Бој на Косову" нити нешто слично. Серија је модерна и свакоме разумљива.

"Мора тако да се ради, иначе се не бих прихватио тог посла да је била у питању било каква апологија, митоманија и стварање лажних, великих вредности којима неки народ треба да се бави. Нема ни разлога."

Не скидам поглед с Младена Нелевића, у улози Стефана Немање, који у светлој хиландарској ризи седи испред студија. Постарили су га, испод капуљаче на којој је скромно извезени крст провирује дуга, ретка, седа коса.

"Јеси ли умро?", пита га Курузовић.

"Умро сам", каже Нелевић.

"Е, нека си. Ваљда ће и мене ускоро да позову."

Чекај на ред, златно правило глуме.

Свети Симеон је приметио да га посматрам.

"Младен Нелевић", каже ми, уверен да га не препознајем.

"Знам", кажем. "Да ли је то ваша коса или перика?"

Нелевић је стварно "кул". Гледа ме оним немањићким очима и одговара: "Моја."

Нешто касније, прошао је висок, без шминке, ошишан "на кеца".

Дешава се.

Емоције у Студеници

Тражим али не налазим Небојшу Глоговца, љутог Вукана Немањића, који у трејлеру серије, с панциром, оклопом и мачем у руци, изгледа величанственије од краља Артура Клајва Овена. Није на снимању. Штета, мада би вероватно побегао, као што и Драган Мићановић, у костиму Растка Немањића, није желео да се фотографише.

Продуцент Мишко Стевановић прича ми да је продукција те панцире и оклопе купила у Немачкој. Нису их рентирали, тако да је сада РТС богатији за огроман фундус костима. Све су их радили наши људи, и са телевизије и са стране, креатори, примењаши. Екипу је предводио дизајнер Стефан Савковић, кога сви хвале. У рекордном року, такорећи у "ходу", сашивена је одећа и за главне ликове и за статисте. Распитујем се за прстен у облику крста који на једној фотографији носи Војин Ћетковић. Све је направљено овде, брзо и ефикасно, сав накит и све круне. Слободан Мариновић из Сремске Митровице ручно је радио све мачеве.

Помислим како су костиме фамозне "Игре престола" креирали "Готје", "Долче и Габана", "Гучи", "Валентино", "Барбери", "Џошуа Кејн", "Дилара Финдикоглу"... И јасно ми је како је то изгледало у случају "Немањића".

Слажемо се да "Немањићи" немају никакве везе са "Игром престола". Било би добро да градске власти престану с таквим поређењима, мислим у себи.

Али оно што се ретко дешава и у светској кинематографији јесте снимање на аутентичним локацијама. Чак је и Михалков своју "Сунчаницу" и "Путовање Волгом" снимао у Швајцарској, а екипа будуће српске серије могла је да оде у Студеницу и Сопоћане.

Снимање у Студеници било је посебан доживљај.

"Дуго сам у овом послу, али још нисам доживео да се у манастиру мире двојица браће, Вукан и Стефан, а ту, поред њих, леже њихове мошти. Ја ћу то памтити заувек, а мислим да ће памтити сви. Имали смо велику привилегију. Игуман Тихон питао нас је да ли пре снимања желимо да целивамо мошти и наравно да смо желели. Тренутак је неописив, то су емоције које се ретко доживе. Уплашили су се монаси, 200 људи им је улетело у манастир. На крају смо се изљубили и то је оно што ме чини поносним. Знали смо где се налазимо и каква је то драгоценост", каже Стевановић.

Војина Ћетковића игуман је самог пустио у крипту. Замишљам да неко гледа земне остатке онога чијим ће кораком ходати, гледати његовим очима и говорити оно што је онај што лежи говорио.

"Да ли вам је значило?", питам Ћетковића.

"Како није", каже. И ћути.

Давно знам да не може баш све да се опише, и да не мора баш све да се зна, ни све да се пита.

Војин Ћетковић одлази на шминкање. У пролазу напомиње да је на снимању тако, не иде баш све по плану, увек се одужи.

Један од асистената режије задужен и за организацију нуди ми да ми покаже кулисе манастира Жиче, направљене у студију. Испред себе видим одајичицу исликану свежим фрескама, простор једва довољан за неколико људи. Пазим да не станем на беле линије камених плоча на поду, још се суше. У овој просторији снимаће се следећег дана крунисање Стефана Првовенчаног 1217, оно "папинско", које је вишедеценијски повод за расправе између српских историчара. Ипак, Стефан ће у серији пожелети да га и византијском круном овенча брат Растко, први српски архиепископ Сава. Да ли ће то бити две године касније, како кажу историјски подаци, не знам, али је снимљено.

Између две круне

Пред "малом Жичом" размишљам какав је узаврели котао био тај давни 13. век. У време Стефановог крунисања крсташи из четвртог крсташког похода прошли су кроз Србију, освојили су Цариград још 1204. и створили Латинско царство, енглески краљ Џорџ потписао је Магна карту, Џингис-кан проглашен је великим каном Монгола, Фибоначи је објавио Либер Абаци и оставио нам Фибоначијев низ... Да не говоримо о каснијим Немањићима, чији су савременици били Тома Аквински, шкотски витез Вилијам Волас, песници Саади и Данте Алигијери, да би се столеће завршило доласком Османа Првог и стварањем њихове династије, кобне за српску историју.

Немањићи нису каснили за светом. Иза оснивача српске династије остала је вредна књижевност, која је оставила нарочити траг у градитељству и хагиографији – животописима хришћанских светаца и секуларних владара. Стефан Немања је написао Хиландарску повељу, делом правни спис, а делом аутобиографију, док су му синови Стефан и Сава саставили биографије.

Другу верзију Хиландарске повеље написао је Стефан Првовенчани.

"Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима", пише у једном делу, да би наговестио рађање и српске краљевине "обновом своје дедовине" и ширење државе до мора и Грчке.

Војин Ћетковић се враћа спреман за снимање. Радиће се сцена с бугарским краљем, његовим савезником у борби за престо. Асистенткиње костимографа доносе му краљевски плашт, у злату и везу, и неколико круна у кутији, да би се у паузи фотографисао за Newsweek.

Бирамо круну.

"Ова је с крунисања", каже Ћетковић, вадећи ону с "капицом" од црвеног сомота.

Продуцент Стевановић ипак сматра да "не треба све одавати". Доносе и други плашт, без злата, али прелеп, с плавим брокатним украсима који сијају на јулском светлу. И он је краљевски.

"Дај византијску, с бисерима", тражи Ћетковић. Том круном Стефана је крунисао брат.

Коса му није педантно очешљана. И не треба да буде. Ставља стему на главу.

"Дивно", кажем.

"Био је писац и владар, културни посленик и ратник, у основи жива и занимљива личност, са израженим смислом за атмосферу и акцију", написала је о Стефану Првовенчаном Љиљана Јухас Георгиевска. "Био је краљ, ратник, писац, градитељ манастира и типичан човек средњег века... Владајући, имао је сјајног помагача, саветодавца и пријатеља у брату Сави. Свој узбудљив и до краја испуњен живот завршио је у потпуној смерности, замонашен у последњим тренуцима, са именом Симон монах. Тако је, макар и накратко, поновио историју свога оца, кога је следио у свему, а у много чему и надмашио."

Ћетковић огрће плашт испред студија. Тако лако и брзо постанеш краљ, како и јесте у животу.

На товарном делу камиона седи глумица Нада Шаргин, Стефанова посестрима Рашка. И не само посестрима. Верујем да ни име Рашка није случајно.

"Биће изненађења", каже Мишко Стевановић.

Љубав Стефана и Рашке

Гордан Михић пише већ следећу сезону Немањића. Оно што у иностранству раде тимови овде ради један човек, без обзира на све консултанте. Оваквим темама није се до сада бавио, како каже, већ углавном лично проживљеним и осећајући живот око себе. Иако није објављен ниједан ред дијалога са снимања, неки делови заплета ипак се назиру.

"Нисам правио историјску читанку, већ драмску серију, али су све те личности о којима пишем постојале и сва збивања у вези с њима заиста су се догодила, осим неких ствари. Рецимо, за Стефана Првовенчаног се каже да се три пута женио и да се не зна име те треће, непознате жене. Ја сам од ње створио Рашку, коју је безмерно волео, али је морао да се с њом растане да би се оженио Аном Дандоло кад му је запретило са свих страна. Морао је да се браком веже за Венецију да би добио помоћ. Он је тражио круну двадесет година и да га венча папа, и тек је те године кад се оженио Аном Дандоло добио круну од папе", објашњава Михић начин на који је писао сценарио. "И мада је Стојан Новаковић рекао да би неких ствари требало да се стидимо, можда се човек може стидети из данашње перспективе. Али у оном времену, кад сте сами и окружени бројним непријатељима... Правите савезнике тамо где их у нормалном животу никад не бисте правили. То се решавало женидбама. Код нас, као и у целој Европи тога времена, сви су бракови били политички."

Пријало ми је да чујем да у "Немањићима" постоји озбиљна љубавна прича. Има их још.

"Историјски подаци веома су штури и врло често писац мора да чита десетине књига и историјских записа да би нашао податак који му је потребан. Ја сам, рецимо, за Радослава, који је дошао после Стефана Првовенчаног и за кога нема много шта да се каже, пронашао податак да је један калуђер записао: 'Због жене сишао с ума.' Тај човек је, значи, безмерно волео своју жену. Највише се њоме бавио, није желео ратове и тих шест година његове владавине обележено је миром и бескрајном љубављу према једној жени. Од њега сам направио причу о добром краљу Радославу, о заљубљеном човеку у невремену, јер је то било доба које не да не трпи љубав, већ се нема времена и разумевања за љубав. Њега су Дубровчани 50 година после смрти још увек помињали као доброг краља Радослава, јер им је давао многе повластице, разумевао њихов положај 'острвца' у мору српских земаља, окруженог Венецијом, Норманима", каже Михић и додаје: "На основу таквих података развија се стваралачка, драматуршка машта, али сам водио рачуна да никад ја не будем тај који измишља нову историју. Само на основу онога што сам прочитао, па чак и малих и штурих података, правио сам сцене које су вероватно могле и тако да се догоде. Та такозвана licencia poetica, песничка слобода, овде долази до пуног изражаја, али увек су то Немањићи."

За Михића је историја непресушни извор за драмског писца, јер су сви Немањићи проживели страшне животе пуне збивања, падова, па и грехова.

"Милутин се, на пример, женио пет пута, али је тај исти Милутин био највећи, или како су људи тог времена записали, 'незасити градитељ цркава и манастира'. Подигао их је 50, а истовремено се женио пет пута, једном чак и калуђерицом, свастиком свога брата Драгутина, због које је оставио жену. За његове три прве жене остали су записи: одагната, одагната, одагната. Трудио сам се да има много прича, много љубави и хумора, и да све буде прожето оним принципом 'чаша жучи, чаша меда', свима познатим", рекао је на крају.

Јубилеј у децембру

Улазимо у студио – у нешто већој просторији од "мале Жиче", на раскошном кревету седи византијски цар Алексије Анђел, са круном, Тома Курузовић главом и брадом. Некако се "убацујемо".

Редитељски сто Марка Маринковића, са сарадницима, даје инструкције за расвету. За Византију су рађене кулисе, кроз прозор се види зелена боја ноћи са звездама. Све ће то да буде дигитално "испеглано", тон ће бити "синкован", тај део режије који често све поквари, док се нису појавили дизајнери звука.

Ћетковић одлази у угао крај кревета.

Од равнодушног израза, његов поглед је одједном озбиљан, ауторитативан, краљевски, док гледа у око фото-апарата. Тако то иде. Три шкљоца. Пет сати на сету.

Захваљујем се Ћетковићу на времену и труду, поздрављамо се и одлазимо према граду.

Градске власти кажу да је 4Д пројекција лозе Немањића на фасади зграде Старог двора "права прилика да се подсетимо Немањића и почнемо као друштво да комуницирамо с нашим средњим веком, јер то до сада нисмо радили". Припрема се конкурс за израду споменика Стефану Немањи. Серија би морала да се емитује до краја децембра, да би се поштовао јубилеј 800 година од стварања прве српске краљевине.

"Све је учињено: од редитеља, екипе, телевизије која је дала све што је могла, а остало је у Божјим рукама", речи су Гордана Михића.

И данашњи Срби и њихови преци Немањићи у Божјим су рукама. Једва чекам децембар и све се надам да ова серија не буде утеха за нешто што ће учинити да се осећамо лоше.

број коментара 8 пошаљи коментар
(недеља, 30. јул 2017, 01:54)
anonymous [нерегистровани]

Kruna

Koliko ja znam, Stefan Prvovenčani krunisan je krunom koja je stigla iz Rima, ne iz Vizantije.

(субота, 29. јул 2017, 09:54)
Slaven Stanojevic [нерегистровани]

Ово је тек почетак...

Са овим пројектом, РТС као продукција ставља себе на изразито висок ниво на светској листи. Треба се повећати број оваквих серија у Србији. Ја не знам да ли је и једна продукција на Балкану радила овакав пројекат као РТС. Када би је радио ову серију, мало би изменио глумце, али добро. Биће ово добар пројекат. Најбољи на Балкану и један од најбољих на свету, а ако се ја питам, можда чак и најбољи на свету, јер више волим домаћу продукцију са простора Србије, него страну продукцију.

(субота, 29. јул 2017, 07:17)
anonymous [нерегистровани]

komentar na Mitomanija

...pa ce sigurno serija da proceslja istoriju, kao i svaka druga na svetu...svasta!

(субота, 29. јул 2017, 05:48)
Петар Јараковић [нерегистровани]

jarakovicpetar

Какви митови. Каква митоманија. Да ли ви који изговарате ове речи заиста знате њихово значење. Део Српског народа који је опстао. поштовао је завет Стефана Немање, Светога Саве, Кнеза Лазара, Карађорђа, Милоша и напајао се на тим непресушним изворима. Такви ће опстати до краја векова, а они који све то увијају у неке митове нека путују својим путем. Срећно им било, али не вређајте нас који поштујемо непролазне вредности наше историје.

(субота, 29. јул 2017, 01:58)
anonymous [нерегистровани]

S

"Двеста година владара једне династије која је заправо прва владарска династија код Срба, оснивање државе и стварање нације, за сваког је писца то велики изазов, јер је ту читав низ Немањића, владара, од којих су неки били изузетно јаки, моћни и снажни, а неки мало слабији. "
Kao neko ko se bavi istorijom, mada izmedju ostalog i pise u knjigama za osnovnu i srednju skolu kod nas, nadam se da nece biti vise ovakvih lapsusa jer Nemanjici nisu prva nasa dinastija niti su osnovali drzavu, bilo ih je dosta i pre njih. Ali jesu nasa najveca dinastija i ovo je veoma lepa stvar videti kako se snima emisija o vrhuncu nase moci u srednjem veku i o dinastiji koja je imala najveci uticaj na srpsku istoriju.

(петак, 28. јул 2017, 19:26)
anonymous [нерегистровани]

naša istorija

Jedva čekam seriju!Još jednom bravo i sve čestitke za RTS što snima seriju o Nemanjićima!

(петак, 28. јул 2017, 17:02)
Vlado [нерегистровани]

Javni servis

Prva sezona, to znaci da ce biti nastavak. Svaka cast nasem javnom servisu, poslednji bastion protiv kica i sunda. Jedva cekamo seriju, pomerice standarde u domacoj kinematografiji za sva vremena.

(петак, 28. јул 2017, 16:55)
anonymous [нерегистровани]

Mitomanija

Izgleda da je vreme da se "pročešlja" naša istorija i da se vidi šta je istina, a šta mitomanija...