Атеље Ота Лога

Лого је рођен 1931. године у Београду од оца Јаноша и мајке Марије. Отац је био дрводељске струке, мајстор свог заната, и потпуно је било природно да је у кући постојало мноштво алата.

По Логовом сећању отац је имао и једну естетску жицу, која је лагано утицала и на младог Лога, јер је највише волео да сам себи прави играчке. Отац задивљен Логовим дрвеним играчкама, називао га је мој ВАЈАРЕ.

Почетком 1941. због наступајујћег рата Логови одлазе у Суботицу, где он започиње основно и средње образовање. Већ 1946. са неколицином другова, са непуних 14 година праве изложбу скулпторских радова. То је била трећа или четврта изложба у ослобођеној Југославији. Било је јасно: скулптура је његов сан, који мора темељно одсањати.

По повратку у Београд уписује се на Академију Примењених Уметности.

Лого схвата да је то једини пут којим жели да иде, вредно црта, копира, слуша своје професоре, и 1953. настаје изложба завршних студената Академије.

Ту је Лого имао 6 радова. Два су одмах била откупљена: Балетске ципелице сада у Народном Позоришту у Београду и Портрет девојке, коју је убрзо Јосип Броз поклонио турском министру.
Били су то значајни подстицајни догађаји младном уметнику.

Нижу се године лаганог успеха: Венеција, Њујорк, Париз, Милано, Атина, Лондон, Београд...1974. година, магична година донела је са собом награду УЛУС-а ЗЛАТНО ДЛЕТО.

Сан дечака постаје златна стварност, где скулптура у себи садржи магијску моћ недокучивог-оне величанствене тајне света што на крају свега остаје и даље загонетка. Године 1962. одлази у Париз, поново доживљава Бранкусија и озбиљно студира његове обликовне принципе који су дефинисали, коначни будући Логов став: форма скулптуре мора бити прецизно формулисана. Кроз напоран свакодневни рад, спровео је ревалоризацију целог свог поступка и направио око 30 скулптура. Настала је једна прочишћена форма скулптуре, њено свођење на саму суштину пластике тј. могао је чистим скулпторским језиком да изрази одређено осећање.

Париз је свакако дефинисао Логову тежњу ка универзалности, прихваћеног у непосредном додиру са модерном уметношћу 20. века, што ће га касније битно разликовати од његових савременика. Заједно са Табаковићем и Шутејом представља земљу на венецијанском ликовном Бијеналу 1968.

Година 1986. се памти по последњој Логовој ретроспективној изложби у галерији Цвјета Зузорић. Била је запажена од стручне критике као посебан и особит догађај у Београду.
Изложене скулптуре биле су изложене по избору самог Лога, којом је потврдио поетску развојну и стилску нит. Главне одреднице су биле редукована, једноставна маса, конкавно-конвексне контуре, јасно разграничен анфас скулптуре од позадине.

Ото Лого је вајар универзалне уметничке културе, широког космополитског духа. Поштовао је традицију, али осећајући и прихватајући савременост, остварио је синтезу класично и модерно.

Логово уметничко дело, обимно, кохерентно, чврсто и јединствено делује у уметности нашег вренена као особена творевина, којој ни у једном моменту, није недостајала снага уметничког осећања нити аутохтоности израза по чему је Лого ушао у историју српске скултуре.

Тихо и повучен у своје светове велики мајстор српске скулптуре недавно је отишао у вечност. Остале су разасуте скулптуре по свету, Београду и љубоморно чуваним колекционарским амбијентима.

Овде можете погледати/преузети лифлет изложбе