Воковизуел СП Владана Радовановића

Уобличени стих, глосолалије, калиграми, поетике раних авангарди и оне које настају у другој половини 20. века - конкретна, визуелна, спацијална, семиотичка и друге - представљали су посебне приступе који нису имали заједнички појам и име, а сврставани су или у минорну поезију или у словни дизајн или „између поезије и сликарства".

Ту област у целости Радовановић је назвао воковизуел и одредио је појмовно. Воковизуел је, према томе, вишемедијска уметност која уз вербално-гласовно и визуелно са обавезним значењем може укључити тактилно и кинетичко организовано у дво - и тродимензионалном простору.

Специјална поетика воковизуела (1954) синтеза је битних својстава воковизуела уопште и новоуведених поступака. Од уобличеног стиха наслеђено је грађење ликова од речи (Портрет-пејзаж, 1954). Као у конкретној поезији, могуће је употребити и само једну реч (Mail, 1981). Вербалном знаку придружују се иконички знаци коришћени у визуелној и семиотичкој поезији. Знаци се каткад организују као констелације (Сазвежђа као слова, 1973), које се могу уредити у секвенце (Пустолина, трећи део, 1956-1962).

Типови знакова често прелазе једни у друге. Музикализација влада као у звучној поезији, али без губитка семантичности. Посебна поетика не искључује поетичност појединог остварења, али она није поезија. У сврху проширења могућности примењују се филм, видео, компјутерска анимација и звучна холографија. Тематичност је широког спектра. Веза с науком је у коришћењу изрецивих научних суштина, метода и машина за стварање звучно-визуелних структура. Уведена отвореност нуди примаоцу избор углова и редоследа опажања елемената (Три лица облака, 1976).

Значење радова је често делом скривено. Поред плошних констелација, посебна поетика уводи и склапање плоха са знаковима у тродимензионални објект који нуди нелинеарно читање (Полиедар, 1968), и наслојавање прозирних текстова за дубинско читање (Поглед низ тело, 1989). Такође, успоставља се и спрега значењског са тактилним (Проход, 1971).

Владан Радовановић је рођен у Београду, 1932. Композицију је дипломирао на београдској Музичкој академији, у класи проф. Миленка Живковића. Иницирао је оснивање Електронског студија Радио Београда, и њиме руководио од 1972. до 1999. Предлаже пројекат и оснива отворену групу СИНТУМ 1993.

Ствара на подручју музике, сликарства, књижевности, нових медија и вишемедијске синтезе. Независно од авангардних збивања у свету, истраживао је у сличним смеровима: записи снова (1953), воковизуел и пројектизам (1954), тактилна уметност (1956), полимедиј и радови с телом (1957), музика за траку (1960), електронска музика (1966), компјутерска музика (1976), компјутерска графика (1988). Централно место у његовој поетици заузима синтезијска уметност. Написао је преко 250 теоријских текстова о музици и новијим тенденцијама у уметности.

Радио је у студијима у Варшави (1966), Паризу (1969), Утрехту (1976) и Будимпешти (1987). Одржао је 27 самосталних изложби и перформанса у земљи и иностранству. Композиције су му трипут представљале Југославију (1969, 1976, 1988) на фестсивалима Међународног друштва за савремену музику (SIMC).

Објавио је 11 књига, 2 мапе, 6 партитура, 4 ауторске плоче, 2 касете и 5 ауторских компакт дискова.

Добитник је бројних награда, члан је Удружења композитора Србије и Удружења ликовних уметника Србије. Од 2001. до 2011. је професор по позиву на Универзитету уметности у Београду, Група за вишемедијску уметност. Године 2005. постао је почасни доктор музике Универзитета у Колумбусу, Охајо, а 2007 - почасни доктор вишемедијске уметности Универзитета уметности у Београду.

Овде можете погледати/преузети лифлет изложбе.