Београдски месец фотографије - "ЧЕКАЊЕ" Александра Лековић

Све масовнија употреба фотографије данас провоцира питање о њеној друштвеној улози, степену истинитог информисања, подизању свести и емпатије. Јапанци за фотографију користе термин "схасхин" који дословно значи - копија реалности. Овакво поимање фотографије широко је раширено широм света међу корисницима и произвођачима фотографских слика. Но да ли је истина једнака за све? И ово, тек реторичко питање, наговештава бројне проблеме које "истинитост" фотографије носи са собом.

Уместо тога да ли фотографија  приказује истину или не, можда је боље да се запитамо о чему она говори и на који начин? Коме се обраћа и зашто? Шта је њен крајњи циљ, сврха?

У оквиру међународне манифестације „Београдски месец фотографије“ у Галерији Радио-телевизије Србије биће представљена фото прича о животу у Прихватилишту за одрасла и стара лица у Београду ауторке Александре Лековић. У свом виђењу свакодневнице у овом центру, Лековићка сагледава људе у животном и социјалном вакуму и о њихову реалност која је ван нашег видокруга.

Документарна фотографија никада није сама  себи циљ. Она носи одлике друштва из којег потиче и коме се обраћа. Не гледа, већ сагледава. Не суди, већ пропитује. У ствари, то све ради особа иза фотоапарата, мозак целе операције, радознало биће које своје и туђе постојање не узима здраво за готово. Њено име је Александра Лековић.

"Током 2014. и 2015. године фотографисала сам бескућнике за време њиховог боравка у прихватилишту у Београду. Штићеници овог прихватилишта различитог су животног доба, психичког и физичког стања. Заједничко им је то што су на граници егзистенције, а неки од њих налазе се на граници живота и смрти. Већина, нарочито старијих људи,  некада давно припадали су тзв. средњој класи која се током рата и економске кризе деведестих година прошлог века распала. Остали су без посла, имовине и сада чекају да буду смештени у домове за старе. Млади су ту зато што су одбачени од породица, или их немају, већина је у лошем психичком стању. Међу њима владају посебна правила и систем вредности. Постоји јасна хијерархија, а цигарете су важећа валута вредности. Током рада на пројекту, у разговору с њима, дозволили су ми да се нађем на граници која их одваја од остатка света. Иза те границе су људи чији је живот заустављен и омеђен бројањем сати до оброка или кафе, чекањем да их одатле пребаце даље, или просто препуштању истицања последњих тренутака."

Овим низом информација Александра Лековић даје прецизан опис стања ствари. Њене фотографије такође. Иако су бројне фотографије из овог опуса потресне и трагичне оне су, првенствено, документарне јер, баш као што и бројна лица с фотографија упитно гледају у објектив или пак имагинарни простор, тако и ауторка пита себе, нас, друштво, систем... Да ли знамо за ове људе? Ко су они? Како живе? Шта једу, како изгледају, колико година имају? Колико их је? Шта желе или не желе? Ко се брине о њима, о коме се брину они?

Ова сасвим једноставна питања, огољена од емоционалног контекста приказују људе у изолованој институцији у којој животни ток, какав уобичајено познајемо, не постоји, јер и ови људи не постоје у друштвеном систему. Као визија, лебде у простору фотографије, несвесни/немарни посматрачког ока фотоапарата које потврђује њихово одсуство из сваког система вредности.

Ако заиста важи она премиса да "оно што није фотографисано није се ни десило", можемо лако закључити да ови људи заиста постоје, упркос нашем упорном окретању главе. Следећи онај низ питања, а на бројна Александра даје одговор, можемо да се запитамо да ли је понекад довољно тек обзнанити свету нечије постојање да би се на замршеној друштвеној мапи пронашло место за живот по мери човека?

мр Ивана Томановић

Александра Лековић - биографија

Чланица је Фото савеза Србије и Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС). Уметничком фотографијом се активно бави од 2009. године.

До сада је излагала на преко 30 групних и самосталних изложби у земљи и иностранству, а њени радови су објављивани и у бројним публикацијама и фотографским часописима.

Добитница је преко 20 награда и признања за фотографије на домаћим и иностраним изложбама.

Образовање: Правни факултет – Београд; Дипломирала 1996. године.