Цветко Лаиновић - Свет магичне стварности

Требало би доста простора да се изнесу макар важнији подаци који се тичу сликарства Цветка Лаиновића (1931-2006). О његовом делу објављени су бројни текстови из пера новинара, књижевника и песника, ликовних критичара, историчара уметности па и самих сликара.

С обзиром на то да је у питању респектна, колико занимљива сликарска појава, он је давао повода за разнолика тумачења. Ипак, Лаиновић је донекле остајао по страни, јер није било лако проникнути у све аспекте његовог делања, у тајновите стваралачке просторе до којих је допирао. Ово је покушај да се његовом сликарству више приближимо и, колико је могуће, боље осветлимо његове распоне.

Опусу Цветка Лаиновића треба приступити од самих почетака његовог деловања. Ако се упутимо њима, онда се може назрети ток будућег делања али и извор каснијих постигнућа. Тада су кренуле да се оцртавају примарне одреднице, које ће се развијати и с временом претварати у сублимиран визуелни исход. Његово дело, стога, потребује истраживачку пажњу, још више – изискује дијалог и креативно учешће. Јер, треба имати на уму да ишчитавање његовог постигнућа прожима особно, уметнику својствено, промишљање света и света слике.

Опус Цветка Лаиновића се може поделити на неколико кључних сегмената, који реферишу његово сликарство у целини. У раним делима је облике наглашавао токовима грубих површина и потеза. Из њих се помаљају главе, понека мртва природа, ваза са цвећем или други, томе слични мотиви. Око 1972. је почео да разлама масе и урушава форму. У науму да овлада компактном површином, облике је разграђивао и наново спајао у јединствен визуелни склад. Слику је, надаље, сводио на два плана, а с временом, губио је  потребу за бојом. Можда због незаинтересованости за њена феноменолошка својства, која су се косила са његовом осетљивошћу, или је у питању нешто друго, тешко је одгонетнути. Тек, она је посве нестала са платна. У том погледу су остала уметникова сведочења о ишчезнућу физиолошке перцепције боје. Тада му се опажај стварности свео на раван црно-белих односа. Да ли је то, за његово сликарство, био сплет срећних околности или не, свеједно је; ипак, остаје уверење да је, зарад колористичких датости, почео да истиче два аспекта на којима је градио смисао дела, који је, показало се, његовом хтењу савршено одговарао.

Лаиновић је, неки пут, знао да поремети тишину и мир површине, њену хармонију што се одвијала између линије и белине сликаног поља. На неким местима је, спонтано и одмерено, уносио понеки сегмент тона, чак је понегде било уплива нешто наглашеније бојене супстанце, која је подсећала на мрљу неодређене, али ликовно уверљиве и усаглашене, садржајности.  У потоњим радовима Лаиновић је, као да је осећао скори крај, уместо белине, уносио тамну позадину. Дакле, светлост је усахла и замењена пригушеном плавом гамом уз извесне примесе смеђег и црвенкастог тона.

Остаје уверење да се Лаиновић изражавао оскудним средствима, и то у опсегу наглашене индивидуалности, која је пркосила могућим, конвенционалним схватањима. У тим оквирима је остварио самосвојно, референтно, на махове загонетно, у сваком погледу респектно дело, које га смешта у ретке појаве у токовима новије српске уметности. У следу живо присутног сликарског трајања, он одаје пример истрајног стваралачког сагласја, коме је тешко наћи паралеле.

Биографија

Цветко Лаиновић је рођен 6. априла 1931. године у Подгорици,  где је завршио основну и средњу школу. Сликарство је студирао у Љубљани и Загребу. Дипломирао је на Академији ликовних умјетности у Загребу 1954. године. На Педагошкој академији у Никшићу дипломирао је математику 1967. Био је члан УЛУЦГ-а од 1956. и УЛУС-а од 1970. Публика и критика широм света  радо су га прихватале. О његовом стваралаштву исписане су хиљаде страна из пера надахнутих аутора. Био је и остао инспирација многим писцима, сликарима и ликовним критичарима. Имао је више од седамдесет самосталних и неколико стотина колективних изложби у земљи и свету. Самостално је излагао у Подгорици, Београду, Цетињу, Загребу, Новом Саду, Паризу, Риму, Њујорку, Бриселу, Каиру, Вашингтону, Чикагу, Стокхолму, Фиренци, Палерму, Москви...
Учествовао је 2001, 2002. и 2004. по позиву на Јесењем париском салону.
Преминуо је у Београду 24. априла 2006. у 75. години.

Радови му се налазе у многим галеријама, музејима и приватним колекцијама широм света.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе