Рељефна орнаментика Храма Светог Саве - Небојша Савовић Нес

Нема бољег посла него бити вајар у православном храму. У исто време, нема горег! Овај дикенсовски парадокс произилази из основног питања на које једноставан дух нема једноставан одговор: шта уопште ради вајар у једном српском православном храму? Зар није скулптура, у било ком и каквом облику и својству, непорециво прогнана из Дома Господњег? Зар није супротна оросима и канонима Цркве? Има ли тога игде код нас? Дакле, три разумна питања и три једноставна одговора: није, није и има!

Изложба изабраних радова и фрагмената које је својим даром, вештином и истрајношћу оживео Небојша Савовић Нес у извесном смислу јесте сажетак посла вајара у једној православној цркви, и подсећање на то како је лако гледати и не видети, опирати се несвесно оном што свест узима као датост света који нас окружује, превиђати оно што нам је блиско и разумљиво и бити странац у сопственој кући. Скулптура је, на разне начине, заступљена у свим нашим црквама: као резбарија на иконостасу, као икона и као оков иконе, као апликација на крстовима и сасудама, као капител стуба, портал цркве, рељефни орнаментални или фигурални украс прозора, допрозорника, довратника, лунета и фризова, на вратима и хоросима, на троновима и налоњима, на гробницама и споменицима, као глава жезла и фронтал митре, као лик било ког дела Богом створеног света, као икона Његовог обличја! Али ми јесмо навикли да скулптуру не видимо, да је циљно превидимо и да је потиснемо на маргину свести; скулптура у цркви је наша жута мрља! Скулптура која није лик идола није ни забрањена, ни осуђена, али јесте потцењена. Св. Никодим Светогорац, говорећи у прилог икони, не осуђује скулптуру, поготову не ону која има карактер рељефа. Патријарх цариградски Св. Методије Први, рехабилитујући иконе својим „Синодиконом", васпоставио је поштовање пројављеног и протумаченог лика, али није у потпуности поништио последице инхерентног иконоклазма у људској свести. Остали су несигурност и сумња, а из несигурности и сумње никла је резерва; с временом је резерва прерасла у уверење, а уверење у псеудодогму.

Зато је посао вајара у православној цркви тежак и славан. Својим делом прославља Творца и приноси му жртву љубави и талента. Као сваки зидар, уметник, занатлија, уграђује своју жртву у Дом молитве. Обрађени камен, ливени, ковани или резани метал, резбарено дрво или кост, стуб и плоча, део су личности вајара и благослов његовог постојања и испуњења дужности. Проклетство се састоји у неминовности самозатајности и граница наметнутих природом посла. Вајару у Храму други одређују место, оцртавају му границе, постављају услове и задатке. Он даје душу ономе што је намерио задужбинар, а нацртао и определио неимар. Границе му исписује живописац, а трајање и видљивост прописује свештенослужитељ. У Храму је вајар најуспешнији када се најмање примећује, јер се његов дар најбоље очитује када се доживи као део природног стања и амбијента Дома Господњег; ако се превише види, постаје сам себи сврха и циљ.

Скулптурални свет Храма Светог Саве насељавају ликови, форме и визије. Неке су изведене из репертоара и форми српске средњовековне уметности, неке се ослањају на старе и истрајне симболе и предања хришћанске цивилизације, неке су нове по форми и древне по садржају, неке су традиционалне по облику, а нове по смислу. Као и Храм, његов вајани и клесани свет производ је дугог сећања, поштовања традиције и настојања да се оно што је било и што јесте унапреди кроз дограђивање, никако кроз револуцију! Не зато што је револуција неприродна, већ зато што у Божијем дому њој није место! И зато што је Храм место сећања на оно што ће бити, и што је увек било, па смо заборавили, али слутимо да је ту негде, око нас. Птице које зобљу грожђе и напајају се на извору, Самсон и лав, зооморфни и антропоморфни музичари, змајеви и орлови, лавови и разноврсне птице, змије и хибридна бића, носе поруке из свести и подсвести, из путописа и легенди, из парабола и сновиђења. Гоне нас да се вратимо библијској историји и светоотачким предањима, да се сетимо изгубљеног раја и стаза беспућа којима од тада тумарамо за новим рајем где ће „праведници процветати као палме“! Овај свет, вајан, резан, сечен, бушен, брушен и полиран, заснован је цртежом или глином, извучен у простор гипсом и истеран из камена снагом, како интелектуалном и уметничком, тако и физичком и техничком. То је природа која се покорила и која пева песму хвале свога творца Творцу свега. Тај свет није ни замена ни конкуренција литургији која се у Храму прославља и служи. Није ни замена или конкуренција иконама, које су израз и слика непрекидне небеске службе. Он испуњава међупростор који припада сведоцима и сведочанствима. Мртвом камену вајар удахњује живот, не сасвим неслично настанку живота у аморфном Адаму.

Ова изложба се заснива на гипсаним моделима по којима је обрађиван камен. То је разумљиво, јер је све што је изложено већ исклесано и уграђено, о чему сведоче фотографије које прате изложбу. Све те плетенице, лозе, чокоти, преплети, крстови, хризмони, рибе, феникси, грифони, путири, небеске птице и морски живот – клесани су од камена, углавном карарског мермера са благим сивкастим венама, али и од тврдог зеленкастог гранита, меког племенитог кречњака, травертина и полупрозирног оникса. Нешто је клесано на класични начин, на лицу места, шпицем, длетом и чекићем, нешто је примарно обрађивано на машинама, па ручно дорађивано и оплемењивано да му се удахне дух и душа. Нешто је рађено према узорцима које је оставила мајсторска рука Пина Грасија, нешто према моделима и предлошцима са споменика наше свести, а нешто је у потпуности осмишљено, срочено и представљено по слици и надахнућу Небојше Савовића Неса. Ту, пре свега, спадају монументални фасадни медаљони са симболима четворице јеванђелиста изведеним у дубоком рељефу, који на источној апсиди блиско комуницирају са пролазницима, најављујући им Јеванђеља љубави и лепоте!