/ петак, 13. нов 2009, 08:00 -> 12:02
Градитељ старог Авалског торња
Шездесетих година прошлог века стари Авалски торањ, срушен у бомбардовању 1999, представљао је потврду нових могућности обновљене привреде и способности наших грађевинских предузећа. Један од његових градитеља дочекао је да симбол Београда опет заблиста пуним сјајем.
Градитељи новог Авалског торња, који ће за посетиоце бити отворен крајем новембра, кажу да је на тако великим висинама веома тешко радити. А како се градио стари торањ пре више од четири деценије најбоље знају људи који су томе учествовали. Стотинак грађевинаца радило је без дана одмора док нису подигли грађевину висине 202 метра.
Првог маја 1965. године, државну заставу на врх торња поставио је Драгомир Глишић, радник грађевинског предузећа Рад, чиме је означен завршетак изградње највеће грађевинске структуре на Балкану.
Иако има пуних 97 година, Драгомир се живо сећа тог времена. Каже да се радило "и зими и лети", све док посао није завршен, а њему припала част да подигне заставу на врх грађевине.
"Торањ се много ‘њишао’, али није ме било страх", сећа се Даргомир. "Само ја и још један инжењер попели смо се на сам врх торња и поставили барјаче."
Од фотографије на којој је са својим пријатељима грађевинцима никад се не одваја. Увек је у његовом новчанику као што је, каже, и Авалски торањ заувек остао у његовом срцу.
У одличној кондицији
Драгомир има четворо унучади и шесторо праунучади. Син и ћерка, Војислав и Даница, и данас са својим оцем радо причају о времену када је градио стари Авалски торањ.
"Сећам се времена када нас је мајка слала на Авалу да видимо где је отац. Он је, нарочито зими, остајао по три-четири дана на градилишту јер је морао неко да дежура", помало се сетом прича Војислав Глишић.
Из Ђинђуше код Бојника Драгомир се са породицом, одмах по завршетку Другог светског рата, преселио у Београд. Био је опанчар, фотограф, бавио се и трукерајем, тј. сликао вез на народним ношњама.
Времешни старина данас се најбоље осећа у родном селу. Редовно одржава башту, бере воће, памћење га и даље одлично служи тако да разговор с њим представља задовољство за комшије. Ако је у близини и казан у ком се пече ракија онда је то право уживање.
"Деда је прави феномен", смеје се Нинослав Дамјановић. Познаје све у селу, за сваког пита и увек је спреман за шалу. Добро је што имамо оваквог старину који највише воли да обиђе комшије кад пеку ракију."
Драгомирова ћерка Даница потврдила нам је да њен отац у одличној кондицији. ʺТата је виталнији од мене и до сада ниједном није био озбиљно болестанʺ, каже Даница и додаје да је његова велика жеља да види обновљени торањ на Авали.
Ако Драгомир одлучи да 27. новембра дође на Авалу, до видиковца на висини од 124 метра новим лифтом попеће се за четрдесетак секунди, много брже него 1965. године када се пењао да постави "барјаче" и означи крај радова. Једно је сигурно, Драгомир Глишић биће поносан што његов торањ, сада мало виши и много чвршћи, поново стоји на улазу у престоницу.
