Од Српске Крајине до Америке

Књига Предрага Карасовића Од Српске Крајине до Америке упознаје нас са животом великог српског хуманитарца Милоша Шупице, родом из Лике, који већ 60 година живи у Америци.

"Како сам полако улазио у организацију, све сам више схватао величину овог човека. Он је осетио потребу да помогне свом народу. Размишљао је на који начин може да помогне и дошао је до закључка да би било најбоље да оно што наши људи не могу да обезбеде, да он проба да им обезбеди. Прва акција коју је радио била је да се деци којој су родитељи погинули у Републици Српској, да им се додели стипендија сваког месеца", каже Карасовић.

Преко своје хуманитарне организације Спасимо српску децу помогао је најмање 20000 малишана од 1992. до данас, а једини је Србин из ратних 90-тих који је успео да дође до тадашњег америчког председника Клинтона и убеди га да и српски рањеници треба да имају право да се лече у Америци.

"Милош у почетку није веровао али, после 2 године послали су му на кућу Меморандум Беле куће да је омогућено да се у Америци Срби лече", каже Карасовић.

Преко организације Спасимо српску децу, бесплатно се у Америци лечило 138 особа, уз несебичну помоћ бројних лекара и наравно, Милошеве супруге Барбаре, која је многе рањенике неговала у њиховој кући.

Листајући књигу, пред нама се нижу судбине ратних страдалника, породице Јокић, младе деминерке Љиљане Дакић, Слађане Кобас... Слађана је једина од 13 бањалучких беба која је успела да преживи услед недостатка кисеоника у инкубатору, али је до 13. године, када је преминула, трпела тешке последице.

"На идеју председника организације Спасимо српску децу покренута је иницијатива да се донесе Декларација којом ће се Сађана Кобас прогласити симболом страдања српске деце у ратовима деведесетих на простору бивше Југославије", истиче Карасовић.

Многи људи желе да помогну ближњима, али важно је истрајати у тој племенитој мисији.

"У почетку, када се покрене нека акција, сви смо ту, у стилу "хајде да помогнемо", али после неког времена то спласне. Значи, прво треба да будемо упорни. Не морамо, као Милош да радимо, који је активан 25 година, али, можемо бар једном месечно некоме помоћи и донирати. Али, није ни све у новчаном прилогу", закључује Предраг Карасовић.

И није. Велико срце и упорност могу учинити чуда.