Југославија, историја једне утопије

У амфитеатру Народне библиотеке, промоција двотомног Зборника Историја једне утопије, на којој су говорили еминентни историчари, била је прилика да се чује вишедимензионално сагледавање историјског периода, који је трајао преко 80 година.

Књига разматра феномен југословенске интеграције и представља разумевање односа српске историографије према земљи које више нема. Пред читаоцима се отвара преглед високоинтелектуалних, историографских и фактографских тумачења jугословенске државне творевине - од њеног настанка до њене пропасти.

„Идеологија југословенског унитарног, интегралног национализма, који је највише заговарао краљ Александар Први, била је наметана одозго, она је била октроисана...Никад није имала спонтане корене у народу, ту мислим на све народе Југославије, премда су Срби били ти који су подлегли сопственој пропаганди. У случају "друге Југославије", врло је јасно да је била реч о изразитом идеолошком пројекту Комунистичке партије и покрета отпора који је она водила и да је од почетка опстанак те „друге Југославије" на неки начин био завистан од тог идеолошког пројекта. Тако да смо видели у последњим годинама живота Јосипа Броза и Устав из 1974. године који је водио директно у конфедерализацију и дезинтеграцију", каже др Срђа Трифковић историчар, спољнополитички уредник америчког часописа Chronicles.

Почивајући на три мита - једнаког учешћа свих народа и народности у народно-ослободилачкој борби, њиховог једнаког страдања и на идеолошкој и моралној једначини усташтва и четништва, комунистичка Југославија, истиче Трифковић, доживела је у финалу распад дуж интерно зацртаних републичких граница, које је партијска врхушка волунтаристички и на своју руку повлачила.

На питање на који начин се тај историјски неповољни циклус за српски народ рефлектовао на, до данас актуелно и неразрешено српско национално питање у региону, Трифковић се осврће на чињеницу да су под jугословенским окриљем, други народи доживели свој процес националне интеграције, посебно у случају македонског и црногорског корпуса, издвајањем из српске целине.

„Кроз своју националну интеграцију коју су доживели у оквиру jугословенске државе, ти новонастали народи су имали, можемо рећи, предвидљиву центрифугалну тенденцију да се одвајају, што пре свега важи за Хрвате, који су већ у првој Југославији, у рекордном року, од неколико дана, после проглашења уједињења, почели да против ње демонстрирају", каже др Трифковић.

Двотомни формат од око хиљаду триста страна обухвата све битно што је, на тему Југославије као пројекта, као експеримента и као распаднуте заједнице, речено и написано, почев од Скерлића, Цвијића, Белића, све до наших савременика Мила Ломпара, Косте Чавошког, Ненада Кецмановића, Мише Ђурковића и других аутора текстова.