Небојша Богдановић, пријатељ Дечана

Организација Amici di Decani– Пријатељи манастира Високи Дечани, основана је у Риму 2012. године. Окупља углавном Италијане. Циљ је брига о Србима у енклавама на Косову и Метохији, кроз хуманитарни рад и културна дешавања. Један од ретких Срба који учествује у раду ове изузетне организације је академски сликар Небојша Богдановић који више од десет година живи и ради у Фиренци.

Небојша Богдановић је рођен у Тузли, живео је у Београду, Вашингтону, а од 2005. године становник је Фиренце. Некадашњи је ђак Тринаесте београдске гимназије и дипломац Одсека за сликарство Факултета ликовних уметности у Беграду. Као стипендиста Италијанског института за културу завршио је специјалистичке студије Академије ликовних уметности у Фиренци.

Он је и професор сликања и цртања, и арт-терапеут и лиценцирани туристички водич. Можда ипак, пре свега, човек који је, тек пошто је отишао далеко, јасније сагледао живот, своје порекло, историју, и у другачијем окружењу упознао нове димензије људске хуманости и солидарности.

"Ја живим у Фиренци. То је град где је још 1244. године основано најстарије грађанско братство чији је циљ да помажу своје суграђане. И дан данас Фиренца окупља стотине братстава, значи ту је центар, и та традиција солидарности и даље живи. Ја познајем људе из Фиренце, око мене, и млађе и старије, који учествују у помоћи заједници. Рецимо један мој вршњак који је јако успешан архитекта, а интересантно је да живи са једном нашом девојком, дизајнерком из Панчева, сваки четвртак навече вози кола хитне помоћи. Много је таквих примера. Нажалост, код нас се то изгубило а део је и наше традиције", каже Небојша за РТС.

Шта вам је Италија донела, а да вам заиста значи у животу, а шта вам недостаје из Србије?

"Да кренемо од тога да живим у земљи у којој се налази више од половине свега онога што УНЕСКО познаје као културно наслеђе човечанства. То је сигурно не мала ствар за неког ко се бави уметношћу. Затим кулинарска култура, па и сусрет са различитостима је нешто што нам нуди добру прилику да упознамо друге, али и да боље сагледамо себе", каже Богдановић.

Како један Србин слави славу у Италији?

"Па интересантно је да овај Србин слави славу захваљујући једном Италијану. Ја сам један од оних Срба где се слављење славе изгубило за две генерације. А почео сам да славим Свете враче Козму и Дамјана тек у Фиренци, и то након што сам у Зочишту, са оцем Бенедиктом, који је срце асоцијације Амићи ди Дечани, био на неки начин подстакнут да поново славим оно што су сви моји преци, откада смо хиришћани, славили. И ево, већ пар година, у Фиренци све масовније 14. новембра обележавам славу. То је онако јако свечан и за мене битан дан. То је на неки начин и промоција наше традиције и културе, у Италији."

Као и у већини других земаља, српска интелектуална дијаспора у Италији има проблем са организованошћу, због чега утицај српске заједнице није у складу са њеним потенцијалом.

"Мислим да су много организованији људи који су тамо од 70-их, 80-их, 90-их, а то су најчешће они оји су се преселили у богатије западне земље да раде неке једноставније послове. То није случај са мојом генерацијом која већ у неким случајевим заузима битна места са којих би сигурно сви могли да учине много више. Eвo примерa из моје школске клупе, из XIII београдске гимназије - две године сам седео са једним другаром, две са другим. Први је у Бриселу, други је у Канади, обојица су интелектуалци. Са Факултета ликовних уметности, где сам студирао, много је људи исто тако отишло у иностранство. Људи са којима сам се дружио у Београду, из разноразних области, расути су по свету и без икакве дилеме умрежавање и заједнички рад би могао да учини много више", закључује Богдановић.

број коментара 0 пошаљи коментар