Поздравите отаџбину!

„Кад смо дошли са малом децом, без познавања језика, без посла, са страховима о томе шта се дешава родном крају, јер га је ратни вихор већ захватио...испред и иза нас није било никога, морали смо се сами сналазити, али су се наши људи увек помагали...

Данас сму ту где јесмо, имамо нашу парохију, нашу школу, пуно удружења...Много поштено радећи, сарађујући, дружећи се, помагајући и пре свега, верујући једни другима, нашој домовини, родном крају, пунили смо тамо наше батерије да бисмо ишли даље.

Драго нам је када се осврнемо, да видимо нове генерације, и све шта смо урадили...Можда је могло више, али, ипак, у туђој земљи, под „папиним прозором" ми смо срећни и задовољни са оним што имамо", каже Кристина Грабовац.

„Није било лако кад смо дошли...нисмо познавали језик, а и наш менталитет је другачији од Италијана...ми јесмо слични, али има разлика...Они су мислили да смо ми пали однекуд из свемира, па нам кажу кад су нас упознали: Види, па ви сте исти ко и ми! То је за нас било мало и увредљиво", каже Славко Грабовац.

Један је од најпоштованијих припадника српске заједнице, Славко својом мудрошћу и благошћу успева да умири и неспоразуме када се појаве.

„Не знам колико успевам у томе, али прво настојим да се људи неразједињују, да остају скупа, а то је у данашње доба тешко", искрен је Славко.

На питање о повратку у завичај, кажу да је тешко на то одговорити.

„Припремамо се као да ћемо се вратити, али ми то не знамо. Поздравите нам отаџбину!", поручује породица Грабовац.