Ој Рамљане, село моје равно

Како каже предање, овдашње становноштво Рамљана досељено је из околине Раме у Босни и Херцеговини, па је и само село тако добило назив. Прича о овом далматинском селу је много, а све оне се љубоморно чувају и препричавају у дугим зимским ноћима када се коначно нађе времена за предах. Упознајући нас са родним крајем, Милан Ђурђевић, актуелни начелник општине Бискупија објашњава да је село подељено на Рамљане Брдо и Рамљане Поље. Пре рата у њему је живело око 550 становника, а сада их је свега стотинак.

"Морам рећи да се велики број наших људи радо враћа овамо и обилази своје куће, улаже и обнавља. У месецима годишњих одмора током летњег периода овде се окупи и до два, три пута више људи него што има сталних становника у остатку године", каже Милан Ђурђевић.

Село се налази у склопу Марковачке парохије, има око 50 домаћинстава, а у сваком од њих, у просеку живи двоје људи. Само су две млађе породице, село нема цркву, али има три гробља.

"Нада увек постоји. Већ сам неколико пута говорио да смо ми хришћани по нашој природи оптимистични, да такви и требамо бити, да се не предајемо никаквој чамотињи, малодушности и депресији која нас може одвојити од нашег циља, назначења у Царству небеском и животу у заједници са Христом", каже отац Станко Антић.

У ранијим временима људи су се ослањали искључиво на оно што сами произведу. Живети на земљи на којима су му живели преци, орати њиве које су они орали част је и срећа, кажу у Рамљанима. Јашо Ђурђевић, заједно са породицом, кренуо је у лето 1995. године путем који није желео. У београдском избеглиштву свакодневно је чезнуо за родмом грудом. Зато се, без дилеме, вратио у Рамљане након неколико година.

"То је моје село које неизмерно волим. Запевао сам и песму једном давно: "Ој Рамљане село моје равно, да бог да се децом повећало". Дао Бог, ридио се мој трећи син Лука. Никола се родио у Југославији, Петар у Србији, а Лука у Хрватској", каже Ђурђевић.

Школа у Рамљанима некада је била пуна ђака, а данас је без крова. Након две деценије чекања и она ће, заједно са Домом културе и Задружним домом бити обновљена у скоријој будућности, оптимистично каже начелник Ђорђевић.

"Оно што ми даје право да будем оптимиста и то кажем је чињеница да ми данас видимо напредак и бољитак на овом подручју у односу на пре 10 или 15 година", каже Ђорђевић.

Зимски дани у овом далматинскoм крају прекраћују се припремом далматинског пршута, прелима и славама које окупљају како домаће становништво, тако и оне које се увек и у свакој прилици враћају, шачицом разговора са надом и плановима за долазеће дане за које верују да ће донети ведрију и срећнију будућност.