Синђелић Топличког устанка

Ко се не сећа својих предака нема ни будућност, прва је лекција професора Симеуновића. Лик и дело његовог прадеде Димитрија Беговића отишао је у легенду, али његов живот и јуначка смрт живи у колективном памћењу народа јабланичког и топличког краја.

"Моја породица на челу са мојим прадедом Димитријем Беговићем дала је велики допринос Топличком устанку , тридесет чланова породице су положили животе." за РТС прича професор Драган Симеуновић. 

Против далеко надмоћнијег окупатора слепо га је пратило на стотине сабораца а издао само један....

"Када је издат у фебруару 1918. цео ловачки пук од 1700 људи опколило је њега и његовог пратиоца. Бугари су расписали награду од 40 хиљада лева за његову главу. Он је прихватио позив да се преда, али само бугарским официрима. Када су војници пришли његовом утврђењу попут бункера, каквих има пуно око Ђавоље вароши, и пришли да га заробе он је урадио нешто што је пре њега урадио Синђелић. Опасао се експлозивом, држао је две одшрафљене бомбе, које се нису виделе од шињела у фебруару, активирао их и убио неколико Бугара у задњем часу. И у тој ситуацији се борио", поносно истиче Драган Симеуновић.

Уследио је одговор окупатора, казнена експедиција. Више од двадесет хиљада људи је убијено, педесет хиљада кућа запаљено. Започета је бугаризација становништва, забрањен српски језик, народна ношња, шајкача, чак се и школа одвијала на бугарском језику.

"Бугари су чинили невиђена зверства над српским народом и устанак је подигнут јер се није могло више издржати. Било је то, како каже Иво Андрић "грч тела које се брани". Људи нису више могли да издрже силовања, клања деце, парање утроба трудним женама, набијање на бајонете по пет фетуса....тако је и настала бугарска окупациона песма "Пет на нож"", за РТС открива професор Симеуновић.

Феномен Топличког устанка биле су жене, које су се бориле раме уз раме са својим синовима, мужевима, браћом.

"Након тога Бугари су их зверски мучили, одсецали су им секирама и тестерама ноге и дојке и пуштали их тако да живе. Моју су прабабу живу закопали, да тако умре.", на страшне судбине жена тог времена подсећа наш саговорник.

Историја не памти храбрији, одлучнији народ као те 1917 године. Историја коју су исписали обични људи и због тога најсуровије кажњени. Људи без искуства у ратовању већ само храбри, спремни да за слободу дају свој и живот својих ближњих.