Боровнице љубављу заливане

Близанци Марко и Лука рођени су, и до тинејџерских дана живели у Лос Анђелесу. Отац Часлав, инжењер шумарства по образовању, више од 30 година бавио се инвестиционим банкарством и успешно водио сопствену фирму.

Ипак, пре десет година одлучио је да се са породицом врати у Србију. Близанци у Београду завршавају средњу школу и сада су студенти Пољопривредног факултета у Земуну. Старија сестра Александра студира Политичке науке у Италији и овде не види своју будућност, а за Луку и Марка, Србија је обећана земља.

„Бавили смо се спортом раније, и због тениса смо путовали кроз Америку и упознали је. Али, не привлачи ме помисао да се тамо вратим", каже Марко.

„Навикли смо се овде, ту смо провели детињство, ту је и најлепше...можда касније одемо", наставља Лука.

Момци су се до факултета успешно бавили тенисом, доносили пехаре са многих такмичења и чинило се да ће се томе посветити за читав живот.

„Престали смо да се бавимо спортом пре студирања. Када већ студирамо пољопривреду, решили смо да пробамо са боровницом, и отац нам је помогао у томе...Боровница је веома перспективан посао, зашто да не, уопште се не стидимо што се бавимо пољопривредом", каже Марко.

„Без воље нема ништа. Колико нису имали воље да наставе са спортом у тим младим годинама када су осетили чари живота, сада толико имају имају воље да се баве овим послом, у коме, као и ја, виде будућност и перспективу. Наша перспектива је у ствари њихова перспектива, не моја", каже отац Часлав.

Стицајем околности Часлав, Марко и Лука у селу Божу надомак Тополе, на својој дедовини, на парцели од једног хектара, засадили су боровнице.

„Све је ствар жеље и воље. Налазимо се у подручју где се гаји боровница., имамо улаз на тржиште, распитали смо се... Људи одлазе у иностранство у потрази за бољим пословима, а избегавају да се врате на село и да се баве пословима којима су се бавили њихови преци", каже Лука.

Максимовићи имају засаде боровница на три хектара, а у припреми је још један хектар за садњу. Часлав надгледа посао и још учи синове.

„Наша заједничка жеља је да гајимо боровнице, јер су се они уписали на Пољопривредни факултет, па оно што уче у теорији могу да примене у пракси. Они су се ту нашли, њима то одговара, они доприносе фирми више него ја", каже Часлав.

Максимално им олакшава живот на селу, систем заливања и прихране боровница код њих је потпуно аутоматизован, тако да своје време проводе са друштвом.

„Више времена проводимо у Тополи, него у Београду. У Тополу дођемо у априлу и останемо до септембра, октобра... после иде берба, одржавање расада...не захтева се пуно физичког посла, али захтева присуство. С обзиром на то да нас је двоје и да се лепо слажемо, урадимо све што треба. Нас нико не тера да будемо овде, него волимо, и уопште нам није тешко. Дружимо се, имамо друштво по целој Србији, имамо и пуно пријатеља у Друштву боровничара, виђамо се често", слажу се браћа.

За своју душу, Часлав воли да одсвира неку џез композицију за клавиром или свирањем на фрули воли да врати себе у детињство, а момци га у свему слушају.