Завичај је магична реч

Мрио Лигуори, родом је из Сарна, малог места у близини Напуља, са погледом на Везув и Помпеју. Биографски податак који је, сматра, добрим делом заслужан за његов беспрекоран изговор српског језика. Наполитанци су, каже, од рођења билингвални, јер у кући, на улици, у друштву говоре наполитанским језиком, који је сличан српском.

„Српски језик је изузетно једноставан језик, из моје перспективе. Једноставност система се види. Имате само 5 вокала и мислим да је то језик који Италијан може да савлада. Када сам улазио у српски језик, схватио сам да је то језик препун лепоте. Баш реч завичај је магична реч, јер то није само место где сте рођени него и место где су емоције и сва сећања на то место", каже Лигуори.

Лигуори је у Србију стигао стицајем околности, то је сада већ виц, каже, док препричава згоду у којој му је умакао аутобус за Напуљ, а он се вратио у друштво људи који су га позвали у Нови Сад.

Странствовање је велика тема овог публицисте и писца, и јунаци његових приповедака углавном су странци, у туђој земљи, граду, улици, често и у сопственом животу.

И сам се, крећући се у троуглу Србија-Италија-Шведска осећао као странац међу људима.

„Ја бих волео да одговорим да је завичај у нашој глави или као Црњански који је рекао да завичај можеш сам да изабереш. Или као Мирослав Антић који је рекао да смо осуђени на завичај. Можда је завичај место које не постоји, него је циљ", искрен је Лигуори.

Лигуори верује да људима треба оставити слободу откровења, необично воли Црњанског, од скоро чита песника из Вељег Дубоког, покушава да открије зашто се једна новосадска улица зове Дунавска а не Дунавска и разумева да се воле највише они који се познају најмање.