Теслаград - визија успешне Србије

Теслаград је прилично револуционарна идеја за простор Балкана. Пут до реализације објаснила је творац идеје Данијела Сремац, директор Српског института у Вашингтону, приликом недавне посете Београду и Влади Србије.

У друштву Шанкера Сингама (Shanker Singham) са Бабсон (Babson) колеџа у Бостону пројекат је представљен кабинету премијера и вицепремијера и министру финансија.

"Идеја јесте револуционарна али се ја надам да Србија неће да пропусти ову веома ретку прилику да се прво повеже са институцијом као што је Бабсон колеџ у Америци, најбољи факултет широм света за привреду и економске иновације. У привреди не постоји слободна коннкуренција а неопходна је да би се створила здрава економија и остварио просперитет за народ.

Теслаград би била зона где би са новим привредним правилима, законима који се не примењују у другом деловима Србије, направили мали Хонг Конг, мали Дубаи. Значи не ради се о попустима у порезу, новим тарифама. Ради се о стварању новог економског језгра и здравог економског окружења у којем би те компаније напредовале и на крају дана имале добар профит, што је и најважнија мотивација за стране инвеститоре. Предуслов су измене законских регулатива на пољу привреде, финансија, банкарства, врло је битно регулисати и право интелектуалне својине.

Србија би имала огромну предност ако би постала прва држава на Балкану која би применила овакву зону за инвеститоре и надам се да ће људи у нашој Влади то да увиде" каже Данијела Сремац.

"Видим да постоји позитивно расположење. Чини ми се да многи мисле да постоје већ неке зоне али ово је велика разлика и било би нешто револуционарно на Балкану, и за Србију, и већ се разматра, ја мислим десет земаља, са којима би се таква зона направила тако да је мени веома битно и критично да Србија буде прва која би то применила" каже Данијела Сремац.

Још увек актуелна тема је мали број Срба у дијаспори који су изашли на гласање на прошломесечним параламентарним изборима.

"На челу Српског Института у Вашингтону покушавам да зближим дијаспору са Србијом и Србију са дијаспором. Али и даље не постоји та веза. Чини ми се да Срби у Америци и Канади, захваљујући томе што у Србији и даље имају породице и долазе, онда и разумеју шта се дешава овде. Али један огроман број је скоро сасвим одсечен, као да се завршила њихова српска историја на крају Другог светског рата.

Не постоји разумевање шта се данас дешава у Србији, како можемо да се повежемо, да помогнемо једни другима. И моја велика жеља и мој велики сан је био још одавно да се креира неки град као што је Теслаград да би наша дијаспора се и вратила и инвестирала и сарађивала и особе као ја, које су можда отишле када су били деца, да се врате, да допринесу, да примене своје знање и да помогну матици Србији.

Све је у организацији, и можда је то један сектор нашег Института на којем требамо да радимо, значи како да на будућим изборима боље информишемо народ и придобијемо их да дођу да гласају, да се осећају као део тог процеса" каже Данијела Сремац.

Данијела Сремац тврди да САД немају негативан став према Србији, већ да проблем лежи у неприсуству наших људи на правим местима односно неинформисаности америчке јавности. СИ вести (SI News) се шаљу на хиљаде адреса институција и медија у Америци.

„Знате, веома је битно бити у Вашингтону. Значи када Вудро Вилсон центар (Woodro Wilson Center) или нека друга институција која се бави америчком спољном политиком, организују скуп који разматра питања у вези Балкана, Косова, БиХ, итд., битно је бити присутан.

Често долазим у контакт са људима на тим скуповима, причамо о Србији и другим стварима. Присутност је битна и ми нисмо баш били присутни на тај начин у Вашингтону. Значи, једна ствар је имати амбасаду, која је наравно неопходна и која служи да пренесе званична мишљења српске владе, међутим Срби у дијаспори су ти који имају највећу моћ да утичу на америчку владу пошто то је наше демократско право.

Има хиљаде организација разних етничких група, разних специјалних интереса у Вашингтону које се формирају управо због тога што знају да имају велику моћ, одличан начин да утичу на америчку политику и на законе.

Понекад чујем тврдње да је битно да наши људи буду унутар америчке владе. То уоште није битно и на тај начин не може да се утиче на америчку владу... зато што тај службеник, није битно да ли је српског, хрватског, било ког порекла, он има специфичну дужност. У Америци највећи део те политике се креира на дну, и та мишљења иду горе, горе, горе, до председника а он у суштини прати јавно мњење“ објашњава Данијела Сремац.

Србија је 90-их година прошлог века била у фокусу америчке јавности и медија али се ретко дешавало да се на водећим телевизијским станицама појави неко ко заступа интересе Срба са простора бивше Југославије. Данијела Сремац је била тај глас. Битка за бољу слику Србије и даље траје.

„Ми не знамо будућност. Ми не знамо који су нови изазови, шта ће се десити у будућности. Ми немамо мрежу која је спремна да реагује, да ли је то нека криза или неки индиректни утицаји који су потребни да би се ушло у ЕУ, у вези Косова, у вези било чега убудуће, битно је имати ту мрежу. А онда је битно и да имамо механизам са којим да реагујемо.

Битка се увек наставља. Да је све решено не би свака етничка група, сваког дана радила на томе, сваког дан гурала њихове информације, њихова мишљења.

Чујем интересантне теорије у вези тога шта Америка мисли и ради. И често се користи та реч „Америка“ као да је то један човек, један Бог који креира неку политику. У суштини, то су људи као ја и ви... Они се баве политиком, имају своје послове, то је једна велика бирократија, једна машинерија на коју треба да се утиче а ми, који нисмо велики народ, до нас је да се боримо. И ми имамо дужност према будућим генерацијама, да они у будућности не кажу - е па они су нас издали, нису се борили ни за Косово, за наша права, нити економска, нити било која друга. Значи имамо ту дужност. Ја то схватам веома озбиљно“  наглашава Сремац.

У години обележавања 100 година од почетка Првог светског рата на светској сцени су различити покушаји ревизије историје. Колико је то актуелна тема у Америци, и како се гледа на улогу Срба у Великом рату?

„Американци у принципу, на жалост, не гледају много на историју, ни на своју а камоли на туђу историју. Тадашња ситуација је врло јасна, јасно је какво је то било време и какве су жеље имале велике силе, и у томе су се и Срби нашли, желели и они да подрже своје националне интересе, и то је сасвим нормално."

"Ја увек волим да се фокусирам на позитивно. Волим што је Вудро Вилсон (Woodro Wilson), амерички председник, на крају рата рекао много лепе ствари за српски народ, како је у специјалном писму које је било публиковано свуда, објашњавао како је та српска борба била борба за самоопредељење, за своју нацију, како су Срби били храбри. Знам да је био дан на крају Првог светског рата када се вијорила застава изнад Беле куће.

Значи Америка је у то време стала иза наше борбе, иза нашег малог народа. Волела бих да доведем неке конгресмене током ове године за Београд и да се нека мала биста Вудро Вилсона постави на Факултету политичких наука како бисмо то некако обележили“ закључује Данијела Сремац у разговору за Програм за дијаспору РТС-а.