Љубав према отаџбини

Национална свест у Срба потекла је из народа, она није наметнута „одозго". Стварала се, у највећој мери на бранику хришћанства и православља, ма с које стране претња долазила.

Када су Босанска Крајина и Босна и Херцеговина биле окупиране од стране Аустро-Угарске 1878. године, Срби су једва опстајали и на њих се гледало с подозрењем и неповерењем.

Тако, крајем 19. и почетком 20. века велики број Срба из Босанске Крајине отиснуо се у свет „трбухом за крухом", али и да би избегли да ратују у редовима аустријске војске.

У време ратова између 1912. и 1918. године преко двадесет хиљада Срба исељеника дошло је из Сједињених америчких држава да се бори на страни српске војске и тако помогну Србији.

Из места Гери поред Чикага дошло је око 450 добровољаца. Међу њима су била и браћа Вајагићи пореклом из Босанске Крајине, њих деветорица, а придружио им се и пријатељ из Милвокија Алекса Вишњевић. Њихов циљ је била Грчка, односно Солунски фронт.

Атмосфера на испраћају била је испуњена емоцијама. Да деветорица из породице напусти свој дом, посао и добровољно крене на прву линију фронта, вредно је дивљења. Прича о браћи Вајагић прочула се широм српске заједнице у Америци, а о њиховој храбрости сведоче одликовања за јунаштво. Посебно се истакао Ристо Вајкана, који је одликован Карађорђевом звездом са златним мачевима.

Величина њихове личне пожртвованости, импресионирала је и пријатеље и непријатеље. Борили су се у четама Дунавске дивизије и сви су преживели Први светски рат. Као добровољачким ратницима додељена им је земља, осморица су остала у Србији, а само један се вратио у Сједињене Америчке државе.

Данас потомци Вајагића живе у више од педесет места у Србији, углавном у Војводини, а има их и у Америци, Канади и Аустралији.