Живети снове

Трећи Art Fusion Project имао је за тему Лондон, енглеску књижевност и познате британске стереотипе па су се познате личности јавног живота Србије нашле у улози краљице Елизабете, Џека Трбосека, Шерлока Холмса, Робин Худа, Петра Пана…

Са Сањом Бештић смо се срели у Земуну, на обали Дунава, где она истински осећа да је код куће.

•             Коме у тиму иду у похвале за последњи пројекат?

“Најужи тим чине изузетни фотограф, Немања Новаковић, шминкерка Тијана Аврамовић, фризер Сава Илић, као и Бане Савић, стилиста. Ту је и Милена Чворовић која нам пуно помаже око генералног изгледа Art Fusion Project-a. Други фотограф у тиму је изузетни Александар Царевић. Немања је радио књижевност кроз најинтересантније књижевне ликове Лондона и Енглеске, генерално, а Александар је обрадио стереотипе Лондона. У пројекат смо укључили  више од 20 уметника.

Имали смо врло интересантну изложбу, врло несвакидашњу. Између осталог, наша уметница Мери Мишић је радила метални рељеф у 3Д варијанти која у ствари представља уметност од ексера. Сви су запазили њене радове као невероватну ствар. Баш нико више у свету то не ради осим ње.”

•             Како је функционисао спој младих стваралаца и оних познатих, већ афирмисаних уметника?

“Млади уметници са којима ја сарађујем имају јако велики потенцијал да постану велика имена, не само овде него и у свету, и ја страшно верујем у њих. Због тога у продукцији коју ја организујем чиним све да дођу до изражаја у сваком смислу. Познати из свих сфера јавног живота Србије виде у томе нешто јако интересантно јер их представљамо практично у глумачким улогама, добијају задатак, где се они много добро снађу и уживају у снимањима која се разликују од осталих. То је узрочно-последично добро и интересантно за свакога. Део трећег Art Fusion Project-a био је велики број познатих личности - од политичара до естраде - и зато се то зове art fusion - то је фузија уметности као и фузија људи који у њему учествују и који га посећују.”

•             Након премијерног представљања јавности, трећи “Art Fusion Project” не престаје да живи. Планови су озбиљни.

“Ја то зовем мини фестивал, и кроз медије који то пропрате ми дајемо могућност да се за људе чује и види. То су људи који много дуго раде, у послу су, а њихова дела просто стоје у атељеима и у фиокама.

Мислим да ћемо направити селекцију најбољих радова и у галерији “MC” на West End-у у Њујорку изложити то као презентацију најбољих српских уметника. Покушаћемо да им дамо шансу на светском нивоу.

Такође, у сарадњи са нашим амбасадама, покушаћемо да урадимо изложбу Art Fusion Belgrade која ће моћи на годишњем нивоу, практично из амбасаде у амбасаду великих космополитских градова, да представи Београд у најбољем светлу, кроз историју.

Мислим да сви треба да радимо на неком националном идентитету у свету. Ја се прва трудим у Њујорку да то радим, почев од Тесле а Нушића радим константно. Покушавам и наше савремене писце да, колико толико, ставим тамо на репертоар и самим тим бих волела да повучем са собом многе људе за које верујем да ће успети да направе светску каријеру.”

•             Шта каже досадашње искуство, колико је заиста тешко пробити се у иностранству?

“Изненадили бисте се да уопште знају где је Србија пошто нас обично пореде са Сибиром јер на енглеском Serbia и Siberia њима делује исто, тако да ме често пута питају да ли је хладно тамо одакле сам ја и да ли уопште расте воће у тој земљи … Наравно да сви знају ко је Новак Ђоковић и то ме радује јер то је бар делић онога што Србија има да представи. Ја волим да кажем и када држим састанке у Art Fusion-у – сви смо ми мали Новак Ђоковић.

Сви ми покушавамо на одређен начин у том свету представимо своју земљу у најбољем светлу. Јер често смо и бојкотовани баш зато што смо из Србије. Ја сам страшно тужна због тога. Рећи ћу вам да када сам радила “Теслу” на Оф Бродвеју, сасвим директно ми је речено да ме је “Њујорк Тајмс” изигнорисао баш због тога што представљам Србију.

Жао ми је што не радимо много више на маркетингу Србије. Ја покушавам на свој начин и надам се да ће то они који треба препознати и покушати да ми помогну.”

•             Да ли је то што сте управо испричали објашњење за реченицу којом описујете себе – емигрант који инсистира на свом идентитету?

“Јесте, ја без обзира на своје двојно држављанство никада нећу рећи да сам Американка јер то нисам. Ја сам Српкиња из Земуна, где смо сада, и врло сам поносна на свој идентитет. На неки начин ми је жао што сам отишла из ове земље а на неки други начин сам срећна због тога јер мислим да радим мисионарски посао за своју земљу, као и Тесла на крају крајева, и мислим да ћу се увек строго држати тога да сам ја неко ко је емигрирао у земљу која обећава зато што сам у потрази за неким дивним сновима желела да проширим још више своје видике и да се позабавим нечим чиме не бих могла у овој земљи.

Срећа да је Њујорк место где су сви од негде дошли тако да не постоји та врста проблема да се уклопиш. Тежи је мало пут али је и много лакше јер сви све разумеју. И најмање је оних правих Американаца а и ти Американци негде разумеју све то јер су и њихови преци емигрирали баш у тај Њујорк, баш на те докове, тако да – све је свима јасно. Прећутно се разумемо иако је негде и менталитет другачији, традиција је другачија али постоји једна врста припадања.”

•             За само пар дана путујете у САД, шта Вас очекује?

“Да, прво одмор, а онда се фокусирам на “роман у шест руку” који тренутно пишем са два велика писца Србије (Давид Албахари и Марко Шелић Марчело, прим. аут). То је нешто што ме јако мотивише, нека нова етапа у мом животу јер ја се никада нисам остварила као писац иако сам на факултету студирала и драматургију. Драго ми је што та два велика писца верују у мене и дају ми ветар у леђа да покажем свету још неке своје таленте. Ради се на томе да књига буде издата у јануару на оба континента, у Европи и Америци, а поред тога радићу на још једном Нушићу који ће изаћи вероватно до краја године.

Са “Теслом” имам пуно обавеза и док се та представа не види и не чује свуда нећемо се концентрисати много на неке друге представе јер ипак је година Тесле, пуно је интересовања тако да би требало негде јануар, фебруар и март 2014. године да проведемо у Енглеској. Имали смо среће да продукција из Енглеске, која апсолутно нема везе са Србијом, уложи много новца да се “Тесла” деси у Њујорку. Имала сам, такође, среће да то буде изузетно пропраћено од почетка до краја извођења, пошто Бродвеј иде у блоковима. На премијери сам себи рекла да је “сад или никад” а онда сам сазнала да ми је представа распродата апсолутно до краја и схватила да постоје неке ствари за које сам се родила и неке за које нисам.”

•             Што се тиче Art Fusion London пројекта, где они који су пропустили премијерно представљање могу да виде радове и шта се спрема за будуће пројекте?

“Тренутно имамо на Фејсбук страници Art Fusion Project-а постављене фотографије рада иза сцене - како су се стварале фотографије са познатима, како људи раде у атељеима…  Једна од идеја је да за следећи имамо снимљен и видео материјал који би монтиран, кроз неких десет епизода, приказао како се са малим буџетом, скоро ни од чега, ствара врхунска уметност. У Србији је и то могуће.”