Кад путовања постану књиге

Данас је путовати лакше него икада раније, сва одредишта су доступна, по релативно прихватљивим ценама. Ипак, путописаца, оних правих, готово и да нема. Виктор Лазић са истом страшћу путује и о својим путовањим пише.

Виктор објашњава "Као дете сам јако волео да пишем и маштао о томе да ћу бити књижевник. А онда су путовања дошла некако спонтано и тада су се спојиле те две љубави према писаној речи и према томе да упознајем друге народе и културе и тако сам постао ово што јесам - путописац".

Виктор Лазић негује овај жанр стар више од хиљаду година. На путовањима је провео укупно 8 година, сакупио много ретких књига и вредних предмета, и сећања која претаче у књиге.

"Људи су се превише опустили. Мисле да је довољно да свако може да отпутује, није више толико битно писати. Ми заборављамо да у ствари путопис није намењен само овим генерацијама него и следећим, да их врати у ово време на овај простор" каже Виктор.

О својим често рискантним и увек занимљивим путовањима још каже:

"Сва моја путовања су скопчана са доста проблема зато што ја не путујем као обичан туриста. Ја у ствари свуда путујем као да сам тамо већ био. Усуђујем се да једноставно одем, да се спојим са становништом, са људима, и да из места у место упознајем људе, упознајем културу и тако настају моји путописи" објашњава Виктор, и додаје "Пошто ја увек путујем сам, то је скопчано са доста опасности. Могу да кажем да сам имао велику срећу да сам у ових осам година колико сам путовао имао само пет, шест опасних ситуација. Али ја увек сматрам да уколико желите да постигнете нешто велико морате да се упустите у велике ризике."

Сачувао је главу међу главосечама на Филипинима, стекао добре пријатеље међу гусарима Малака залива, обишао мајку свих храмова, Ангакор ват као и тајни бункер Пола Пота у Камбоџи, прошао обуку за јахање слонова у Лаосу, и сам аутомобилом прошао целу пустињу Гоби.

Ове, и многе друге авантуре, Виктор је описао у три књиге путописа.

"Ја дубоко верујем у повезаност свих људи. Мислим да је срж човечја, можда и прачовечја, свуда иста. И управо се ослањајаћи на те темеље човечанства ја сам свуда добродошао" каже Виктор Лазић.

Јер "не постоје стране земље, постоје само страни људи" рекао је Лао Це.