"У ћутању је сигурност", Иво Андрић

"Човек се мора негде родити", говорио је велики српски писац Иво Андрић, који је рођен у ноћи између 09. и 10. новембра 1892. године у Травнику, стицајем околности, док му је мајка Катарина боравила у гостима код родбине.

Андрићеви родитељи били су Сарајлије и због сиромаштва, мајка га је као двогодишњек дечака одвела у Вишеград, мужевљевој сестри Ани и њеном мужу Ивану.

Ђачке дане Андрић је провео у кући на левој обали Дрине. Када је имао четири године умро му је отац Антун. По завршетку основне школе Андрић се из Вишеграда враћа у Сарајево. Током гимназијског школовања, неколико пута, Иво Андрић пада на поправни испит из математике, а шести разред и понавља. Као гимназијалац опијен је књигама и читањем, па почиње да пише и прве приче и стихове.

У "Босанској вили" објавио је 1911. године прву песму "У сумрак" и "Блага и добра месечина". Године 1917. Андрић објављује ЕКС ПОНТО.

У октобру 1919. године Андрић прелази у Београд, гдје је великодушно прихваћен у јавном и културном животу престонице. Почетком 1920. године Андрић започиње успешну дипломатску каријеру у Ватикану, затим у Букурешту, Трсту, Марсеју, Бриселу, Женеви, Берлину.

Године 1920. објављени су "Андрићеви немири" и приповетка "Пут Алије Ђерзелеза", а најзначајнији прозна остварења "Мустафа Маџар" и "Љубав у касаби", 1928. године, "Мост на Жепи", "Разговор са Гојом". Године 1924. Андрић у Грацу стиче звање доктора науке, дисертацијом, "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине".

Као опуномоћени министар Краљевине Југославије, 19. априла 1939. године предао је акредитиве канцелару Рајха, Адолфа Хитлера, а 25. марта 1941. године, као званични представник Југославије, присуствовао је потписивањем Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 07. априла 1941. са особљем посланства, Иво Андрић напушта Берлин. Крајем 1941. године, на властиту захтев, Иво Андрић је пензионисан, али одбио је да прими пензију. Одбио је да потпише Апел српском народу којим се осуђује противљење окупатору.

У тишини своје изнајмљене собе, у Призренској улици, током четири ратне године, по завршетку рата, 1945. године, објављени су Андрићеви романи "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника" и "Госпођица", а 1954. године "Проклета авлија". "За епску снагу" којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље, Андрић је 1961. добио Нобелову награду за књижевност.

Цео новчани износ Нобелове награде, тадашњих 600 хиљада долара, Андрић који је важио за шкртог човека, поклонио је Босни, за развој библиотекарства. Осећао се дужан Босни, јер га је она инспирисала. За ударје, почетком 1992. године, они који су га "прочитали и разумели" срушили су му споменик и бацили га у Дрину.

Андрић је често истицао да му је најомиљенији Његошев стих "Нека буде што бити не може".

На рату у књижевности Андрић никад није обазирао. Пред крај живота, Андрић је написао "Омер Пашу Латаса" и "Кућу на осами", који су постхумно објављени. Наш једини српски нобеловац је једини писац на свету коме је у част, постхумно, подигнут град.

Велики везир је као и наш велики редитељ и велики писац Андрић тежио узвишеним циљевима, и није случајно што је изградио мост баш на Дрини, и није случајно што Андрић баш ту Ћуприју дагао до неба.

И да је сада са нама, као што јесте, Андрић би на све ово само одћутао, јер је његова девиза била и остала, "У ћутању је сигурност".

број коментара 0 пошаљи коментар