Срби региона без пресудног утицаја на матицу

Историчар Чедомир Антић је рекао да Срби ван Србије, у претходних 20 година никада нису имали кључну улогу у политици матице, а да данас њихов став мање утиче на политику Београда, него што је то, на пример, утицај Албанаца из окружења на формирање албанске политике или Мађара из окружења на мађарску полтику.

"Тачно је да је Србија, званично због права Срба у Крајини и Републици Српској водила одређену политику током 90-их година. Међутим, начин на који су Милошевићев режим и српске владе 'одустајале од Срба' показује да је то, у ствари, била више нека врста изговора", сматра Антић.

Како је додао, тачно је и да је Србија штитила Српску Крајину и да је гарант Дејтона, али је Србија, односно српска власт, имала проблем, јер већина грађана и политичка елита нису били спремни да се суоче са последицама распада заједничке државе.

У периоду после 2000. године, нагласио је Антић, додатно је смањен утицај Срба ван Србије, који није био доминантан и "мејнстрим", већ посредан. Најбољи пример за то је, како сматра, чињеница да питање политике према Србима у региону није један од четири стуба политике Србије.

"Ако говоримо да је српски национализам крив за оно што се десило 90-их година, ако већ говоримо да је то питање отворено и данас статусом Срба у Босни и Херцеговини, Црној Гори и донекле у Хрватској, онда би било логично да то буде један од кључних циљева Србије, али то није случај", навео је Антић.

Према Антићевом мишљењу, о томе сведочи и податак да Србија на Србе ван земље улаже 20 пута мање него Хрватска у Хрвате у БиХ.

"Србија тренутно у два милиона Срба изван Србије, и још 1,5 Срба у дијаспори улаже 20 пута мање него Хрватска у Хрвате у БиХ којих има пет пута мање. Значи, то је стотину пута мање по становнику", објашњава Антић.

Говорећи о иступу председника Српске који се јасно успротивио уласку лидера ЛДП Чедомира Јовановића у Владу Србије због његове тврдње да је РС геноцидна творевина, Антић је оценио да је то што је Додик урадио легитимно.

Данас чујемо гласове који замерају Додику што се опредељује, навео је Антић и нагласио да се, с друге стране, председнику Хрватске Иви Јосиповићу не замера што је изнео свој став када је рекао да неће доћи на инаугирацију Николића, иако се нови председник Србије оградио од своје раније политике.

Антић је упитао "зашто онда и Додик не би рекао да не жели да сарађује са странком која има политику која је дубоко противна жељи скоро целокупног грађанства Србије".

Према његовим речима, међутим, "мање је легитимно" што је Додик ишао по митинзима разних странака, као што су ДС, а раније и ДС С и Г17 плус.

"Он је то могао као председник владе, а сада је председник Српске. Иако она није независна он, ипак, не може да наступа само као председник Савеза социјалдемократа РС", навео је Антић.

Историчар Предраг Марковић сматра да је од лидера Срба у региону Додик једини који је утицајан.

"Ови други немају ни приближно ту врсту моћи и престижа. Не може се говорити о Србима у окружењу као озбиљном фактору, сем Републике Српске, тј. Додика", каже за Тањуг Марковић.
Он је такође поставио питање зашто би став председника РС био мање важан од става страних амбасадора.

"Ако иду у амбасаде да питају за савет, по чему би председник једне братске државе био мање важан од амбасадора неке велике силе", навео је Марковић и додао да између Србије и РС постоји узајамна сарадња која треба да се настави.

"Људи имају право да изразе своје мишљење. До сада су се изјашњавали о нашој држави и Иво Јосиповић и Бакир Изетбеговић, па то није изазвало толику галаму. Зар Јосиповић и Изетеговић имају веће право да се изјасне о српским политичарима од Додика", запитао је Марковић.

Међутим, историчар Никола Самарџић у краткој изјави Тањугу оцењује да је Додиков иступ, приликом посете лидера социјалиста Ивице Дачића Бањалуци, "мешање у унутрашње ствари Србије".