Студирали у Србији и остали везани за нашу земљу

Џžао Пенг, који има и српско име Милош, био је домаћин групи српских новинара у Пекингу, заједно са колегом Фу Јихенгом, такође некадаšњим београдским студентом, каже да би волео бар још једном да буде дописник из Србије, да би волео и да му деца расту у Србији, да "открију ту лепу земљу за коју сам остао и емотивно и професионално везан, да упознају менталитет људи који су мени постали тако блиски".

Прича, уз осмех, да је српско име добио у Београду, по чувеном српском јунаку Милоšшу Обилићу, а Фу Јингу су наденули име Стеван, по Синђелићу, додаје уз осмех.

Прва сазнања о Србији и тадаšњој СР Југославији Дžао је стекао преко фудбала:

"Имао сам 16 година када је ваšа репрезентација играла на Светском првенству у Француској, 1998. године и био сам задивљен игром великих мајстора Предрага Мијатовића, Саве Милошšевића, Пиксија. У нашšој лиги већ су били ваšи велики тренери Слободан Сантрач и Илија Петковић", набраја имена фудбалских величина, на нашšе чуђење.

Нажžалост, каžже, наредне године НАТО је бомбардовао СР Југославију и Србију и у тим трагичним догађајима погинуло је и троје кинеских новинара.

"Овде у Пекингу много се извеšштавало о томе. То је оставило веома јак утисак на мене. Када ми је са 18 година постављен избор - да могу да студирам арапски, пољски или српски - нисам имао дилеме", објаšшњава он.

У Пекингу је, кажžе, студирао српски језик и књиžжевност од 2000. до 2002. године, а онда је трећу годину факултета, кроз размену студената између Србије и Кине, завршšио на Филолоšшком факултету Универзитета у Београду.

"После сам се запослио у Кинеском међународном радију, редакцији на српском језику. Од тада је мој посао чврсто везан за Србију, бивšшу Југославију и Западни Балкан. Трудио сам се и као студент и као запослени, да будем међу најбољима, оно чему сам теžио и šто је за мене била част, догодило ми се 2013. године, када сам постао дописник из Београда и тамо радио 2,5 године", испричао је Милошš за Танјуг, у Пекингу.

Он се присећа да је, без обзира на две године студирања у Кини, у Београд доšшао са скромним знањем српског и да му је велики проблем била комуникација са људима. Зато се, у почетку, у Студентском дому "Рифат Бурџžевић" где је становао највишšе друžжио са осталим страним студентима из Азије - Јапана и Кореје.

"Морам да признам да нисам баš редовно ишšао на предавања у Београду. Учио сам на улицама, у дружžењу са другим људима и постепено побољšшавао своју комуникацију на српском. Тада сам могао да заиста осетим емоције људи у Србији према нама из Кине. Управо то и доžживљавам као сличност између кинеског и српског народа. Ми смо љубазни, као и ви", прича Милошš уз осмех.

После десет година новинарског рада у Кини, вратио се у Београд, као дописник Кинеског међународног радија:

"Није ме бринуо посао. Знао сам да већ добро познајем земљу, друšштво, људе. Уžживао сам и у žживоту и на послу".

Милоš истиче да људи у Кини сада све вишšе знају о Србији, због све већег обима сарадње две земље.

"Међу младима сви знају за Новака Ђоковића, а међу старијима је то чувени Валтер, односно Бата ŽЖивојиновић. Њега се јошš сећају и мој деда, отац, стриц, цела фамилија. Тако и сви млади данас, чак и ако не прате спорт, знају за Новака Ђоковића, а они који су упућени знају и да је Србија успеšшна у кошšарци, одбојци, ватерполу... Захваљујући мени, макар моји пријатељи, блиžжњи и они који раде са мном, упознали су се са Србијом и žжеле да сазнају šшта је Србија, какав је žживот тамо, какви су обичаји и култура. Укинуте су визе и све виšше Кинеза иде у Србију туристички, чак и један мој пријатељ се бави тиме. То су минијатуре, али које могу на неки начин и да прикажžу целокупну слику", закључује Џао Пенг (Милошš).

Фу Јихенг, звани Стеван, такође ради у Кинеском међународном радију, у редакцији на српском језику, а у Београду је студирао 2012. године. О Србији је слуšашо од оца који, према његовим речима, много воли филмове из Србије и бивšе Југославије, а највиšше, наравно, "Валтер брани Сарајево" и "Мост", у којима је главне улоге тумачио Велимир Бата ŽЖивојиновић.

"Људи у Србији су веома гостољубиви, друžижо сам се са Србима и са студентима из иностранства. ŽЖивот у Србији је опуштенији и било ми је много лакшšе него прве две године студирања у Пекингу. У Београду нисмо имали много часова и могао сам да разговарам са људима на српском, šто је одлично за увеžжбавање језика", прича Стеван.

Каžже и да је током боравка у Србији пуно путовао.

"Одлазио сам у Нови Сад, Суботицу, Чачак, на Копаоник. Србија је веома лепа, а Срби су се радо друžжили са мном, имам и сад много пријатеља у Београду. У Србији људи виšше воле да се виђају напољу, није као у Кини, где углавном комуницирамо преко интернета. У Србији ми се свидело то шšто се људи пуно друžже и разговарају", кажžе Стеван.

Када се 2013. вратио у Кину и завршšио јошš једну годину студирања, каже, желео је да ради неšшто шšто је у вези са српским језиком, али није žжелео да то буде у Министарству спољних послова.

"То је посао који захтева једну врсту строгости у понашању, а ја сам мало слободнијег духа. Тако сам одлучио да се опробам у Кинеском међународном радију, програму на српском. Иšшао сам на праксу два месеца, полоžжио испит и почео да радим као новинар, пиšшем о Кини, на српском језику", прича уз стални осмех Стеван.

Новинарство му се, кажžе, много допало, одговора његовој природи. Омогућило му је, прича, да путује по свету и Кини, да се друžжи с људима, да открије и пренесе многе занимљиве приче.

"Волим овај посао. Често сам у контакту са Србима, будем домаћин делегацијама из ваšше земље, преводим, преузмем улогу водича. То ми много значи. Мој посао ми омогућава да останем у контакту са Србима, Србијом и српским језиком. ŽЖелим да дођем у Србију бар јоšш једном, али не да радим, него туристички, да уžживам и дружžим се са пријатељима. Сад је лакšше, не треба нам виза", дели своје жеље са нама Фу Јихенг, односно Стеван.