Стабло вере старо 2000 година не можеш тек тако срушити

 Слушали смо пре неки дан Матију Бећковића у белобрешчанској цркви како каже да је Српска црква кров српског народа. Која је по Вама улога Српске цркве у животу нашег народа?

Црква се увек трудила у свим временима и на свим меридијанима, па и код Срба у Румунији, да буде добра мати свога народа. Она своје вернике гледа као на своја чеда. И мушко, и женско, чланови наше цркве, ако су Божји, онда су и Црквини.

 Добитник сте „Посебне базјашке повеље". То је можда и највеће признање Срба у Румунији. Са којим га осећањем примате?

Не знам чиме сам га заслужио. Јесте да волим да читам, али се бавим књигом и писањем, односно превођењем тек последњих двадесет година. То је био део мог рада. Имао сам мале Епархије. Нису биле милионске, какве су имали други архијереји, времена је било напретек. Превођење књига на савремени језик јесте потреба и мени је то превођење причинило задовољство. Повеља јесте чин признања нечијег рада, а празник Преображења Господњег је празник светлости. Тесно је повезано са култом и културом, самим тим и са књижевношћу и са „Базјашком повељом". Баш ми је драго што су људи у Савезу Срба у Румунији одлучили да баш на овај празник додељују овако високо признање и баш на овом месту, на дан кад се преображавају и природа, и људи. Радујем се што сам и ја био достојан оваквог признања.

 Срби у Румунији имају 53 цркве и 5 манастира. Права је радост гледати како се велики број наших храмова последњих неколико година обнавља и поправља. Да напоменем и да Владичански двор никад лепши но сад није био. То су наши темељи који се учвршћују да би трајали и наредним генерацијама. Но, како ствари изгледају изнутра? Јесте ли задовољни радовима или би то могло бити боље?

Ја сам у души војник. Сада сам Христов војник, а био сам војник и у униформи. Сећам се да су нам официри говорили: „Врло добро војниче, а може и боље." Тако и ја сам себи кажем, да увек може и боље. Ово је корак преко празнине дубоке педесет година и једноумља које је довело до такве ситуације и таквог пропадања. То време, када се ништа није радило, треба да се премости. Наравно, то сви знате, у Румунији се не прелива новац. Држава Румунија има својих издатака. Румунска црква ради на обнављању својих објеката. Зида националну катедралу, тако да је помоћ од матичне државе добродошла. Србија помаже колико год може. Свакако нас много посла чека. Свестан сам да у току мог живота нећу завршити посао. Неко ће, надам се, наставити ово што смо ми започели.

 Реците ми шта је од наших црквених објеката који се реновирају најугроженије? Где треба под хитно издвојити финансије и пажње?

Наравно, постоје приоритети. Свакоме је његова црква драга. Вама где сте Ви крштени, мени где сам ја крштен, а неком трећем је његово најдраже, али реално, треба сабрати и сагледати где смо најугроженији. То су конкретно наши манастири. Они су важни јер превазилазе оквир једне парохије. То је, на пример, манастир Сириње, па Чаковачка црква, која је везана за име Доситеја Обрадовића. Имамо и капелу наших владара Обреновића, која је у веома јадном стању у Рудни. Независно чије је она данас власништво, тамо су наши гробови.

 Поменули сте Сириње. То је манастир, где су остали само темељи. Какви су Вам ту планови?

Нама је веома битно да од Сириња не одустанемо. Да народ осети бригу цркве за ту светињу. Времена нам нису увек била наклоњена. Некад су се цркве зидале, а некад су се и рушиле. То је случај Сириња. Оно колико за сада можемо да урадимо јесте да научимо народ да се везује за ту светињу. Да наши свештеници долазе, без обзира што постоје само темељи. И Свети Аранђели су само темељи које је цар Душан градио, али је то светиња за све нас.

 Цркви су важни објекти, али она је и жива јер у њој су људи. Какви су Срби у Румунији као верници?

Ако бисмо гледали процентуално, можемо рећи да у наше цркве долази највише народа у поређењу са свим осталим српским црквама. Тако да ја могу да благодарим Богу да је такав народ. Лако је у Румунији јер је Румунија православна земља и све мирише на тамјан. То не значи да нема оних којима тамјан смета. Па и крст им смета. Али тога има, нажалост, свуда у свету.

 Ваше преосвештенство, сваки је владика једном био дете који је на овај или онај начин дошао до прекретнице и изабрао животни пут. Где су почеци Вашег христољубља, Ваше вере и пута према служењу Христу?

Ништа нема без Божјег промисла и плана. Ја сам рођен у школи, а школа је била поред цркве. То значи да сам, кад бих отворио прозор да видим свет, прво угледао цркву испред себе. Црква је наравно имала порту. У њој је био црквењак са тринаесторо деце. Двоје-троје њих су са мном ишли у разред. Кроз игру са њима стигао сам до звоника, а касније сам дошао и до певнице. После завршетка гимназије пут ме одвео на Правни факултет, а одмах после и на Теологију. И било је много људи који су својим позитивним примером утицали на мене да изаберем свештенички пут, а посебно и монашки. Свакако су то драги људи за које се свакодневно молим јер их је већина отишла са овог света. И што је веома битно, моја околина ме је подржавала. Моја породица такође. Дошли су код мог оца представници власти, он је био просветни радник, а времена су била комунистичка, под Титом. Дошли су у школу па га питали: „Ваш син иде за попа? Да, одговоио је. Он је пунолетан. Има права да учи оно што жели. Имате ли нешто друго мене да питате? Ако немате, завршили смо разговор." И није било лако. Наши студенти нису тада имали права на здравствено осигурање, на мензу, на повластицу за градски саобраћај. На нас су гледали као на грађане другог реда.

 Ако бисте данас срели једно такво дете, налик на Вас, које показује своју љубав према Христу и својом вољом проналази пут према цркви, шта бисте му рекли и како га упутили?

Деци има места у цркви јер то су Христове речи да се деца пусте да дођу Христу. Ја сам за то да се свакако деци да одговарајуће место у Цркви. Ако су мушкарци, треба им рећи да уђу у олтар, а ако су девојчице - да стану за певницом да их цео свет види. Лепе су и лепо певају. Посебно бих младе позвао у цркву, тинејџере. Они су посебна брига за Цркву јер је хиљаде негативних сила које их вуку надоле, вуку у понор и само је једна сила, сила вере у Бога у стању да их извуче из тога понора. То је улога Цркве. И кад кажем Црква, не мислим ту само на свештенике, него на сваког ко осећа да припада нашој светосавској цркви. Ударци стижу са свих страна, треба стати уз то једно дрво које јесте наша вера. Јер стабло које је старо 2.000 година не можеш тек тако срушити. Ту је наша снага.