Ни цркве ни клуба, али има српске песме и кола

У Турској данас живи око 400.000 наших људи. Србе, Бошњаке, Турке и Југословене са Босфора спаја њихов српски завичај и српски језик којим сви они говоре, каже велики познавалац српског расејања, Марко Лопушина.

Када сам ових мајских дана посетио Истанбул и проверио тврдњу неких Срба да нас у Турској има око осам милиона, од наших дипломата сам сазнао праву истину:

У овој земљи данас живи око 400.000 наших људи. Од тога 40.000 њих имају наш пасош и српски су држављани. Они су Срби православци, Срби мухамеданске исповести, Бошњаци, Турци и Југословени пореклом из наше земље и њих и њихове потомке спаја њихов српски завичај и српски језик којим сви они говоре. То су дивни људи, вредни радници, угледне личности у Турској и искрене патриоте.

Прве сеобе наших људи са простора српских земаља у Турску почеле су још у време иза Косовске битке у 14. веку, али то је за савременике далека и врло значајна прошлост. Модерне миграције започеле су тридесетих година прошлог века када је Турска постала република и омогућила спајање породица људи пореклом са Балкана и из Југославије. Највећи талас исељевања се збио шездесетих година 20. века, када је комунистичка власт склопила споразуме о извозу радне снаге, па у Турску одлазе прво наши гастарбајтери, али потом и чланови турских породица и Срба. Тада се иселило око 150.000 људи из Србије, Македоније и БиХ - рекле су нам наше дипломате.

Наши људи су се од шездесетих година усељавали прво у местима на југу Турске, а касније су, како су напредовали у свом друштвеном статусу прелазили у Измир, Бурсу и Истанбул.

"Турска у другој половини прошлог века није била, како се то нашим људима чинило, рај за досељенике из Југославије и Србије. У Бурси, на пример, није било струје и воде. Досељеници су брзо трошили своју уштеђевину и имовину донету из СФРЈ. Турске власти су их прво покрштавеле и мењали им имена и презимена, а потом их расељавали. Ми смо се тада спонатно борили да сачувамо свој национални идентитет и говорили смо српски у својим домовима", рекао нам је својевремено Шарик Тара, један од најуспешнијих и најугледанијих наших људи у Турској, иначе пореклом из Скопља.

Слична судбина задесила је и породицу Ђукић из Црне Горе, која је била у породичном рату са члановима породице и прецима Слободана Милошевића. Због крвне освете која је однела двадесетак живота, Ђукићи су прво крајем 19. века емигрирали у Сјеницу, а одатле 1933. године у Турску.

У Турску су се тада доселила два брата Ђукића. Власти су им промениле имена и презимена, али тако да је један постао Зипак, а други Зампак. Та презимена су носили моји родитељи и стричева породица, али у суштини ми смо остали везани за завичај и сви у нашој великој фамилији у Турској и данас говоримо српским и бошњачким језиком - каже Елмас Зипак, прозивођач кожне гардеробе и члан управе на Капали чаршији.

Елмас Зипак је напустио своје родно село и почетком седамдесетих дошао на занат у Истанбул. Учио је кожарство, трговину, али и енглески језик. Већ крајем седамдесетих отворио је своју малу фабрику кожне галантерије и продавницу „Елмас" на највећем базару на свету са чак 4.300 радњи.

"Мом пословном успеху допринео је прво хипи покрет, када смо производили кожне јакне са ресама, торбе и обућу и продавали младим људима. Потом су осамдесетих година у Истанбул почели да стижу купци из Југославије. Дешавало се да годишње произведем 15.000 јакни и да их све продам. И данас су наши људи, поред Руса, најбољи купци", задовољан је Елмас Зипак, који овај посао ради већ 42 године и планира да га остави својим синовима.

У Истанбулу живи око сто хиљада наших људи. Већина њих се доселила из других турских градова због посла, школовања и близе свог блакнског завичаја. Међу њима има доста фабриканата, трговаца, угоститеља, али и лекара, професора. Највише их је у насељима Пендик и Бајрам Паша, где неки носе стара презимена Караџић и Качар, а неки нова и турска. Потомци старијих досељеника из српских крајева су, на пример, турски кошаркаши Туркоглу, Ерден, Ашик, Гулер, Арслан, глумац Киванч Татлитуг, глумица Сумерју Коч и модна креаторка Ивана Серт.

Људе који говоре српски сретао сам свуда по Истанбулу, а најчешће у Капали чаршији, Египатској пијаци и робној кући „Морава", коју је саградио као пословни центар један наш човек и дао јој име по нишким цигаретама, које је страствено пушио, јер су га враћале у прошлост и у завичај.

"Земо, ево за тебе велики попуст. Пријатељу мој дођи пазарим код мене. Ми смо фамилија, треба да се помажемо. Имам одличну гардеробу за вас", нудили су нам истанбулски трговци своју робу, чим су чули да говорило истим језиком.

Српских трагова културе и баштине има мало у Истанбулу. Познати су Београдска капија и Београдска шума из времена деспота Стефана Лазаревића и султана Бајазита. Постојала је наша православна црква у којој се својевремено молио цар Душан Силни, али је она срушена. Постоји једно порвославно гробље. И једно гробље ван града са 400 сахрањених бораца из јединице војводе Степе Степановић, али још необележено. Амбасада и Генерални конзулат улажу напоре да ово војничко српско гробље реконстуишу и оживе као споменик кулутре и меморијал у Турској.

Последњих година Турску насељавају модерни гастарбајтери, углавном спортисти, тренери и турске снајке из Србије, Рашке области, БиХ и Црне Горе. Међу њима је најпознатија певачица Емина Јаховић, али и педесетак Срба православаца, од којих су најпознатији Мило и Павле Бакић, суосничачи Галатасараја, тренер Жељко Обрадовић и кошаркашица Тијана Бошковић, које турски навијачи просто обожавају.

У Турској не постоји српска заједница. Српска православна црква нема парохију, ни своје храмове, а Срби немају своје клубове. Срби муслимани Турци, Бошњаци имају своје удружење, у коме негују своју културу. А то значи да играју фолклор и српска кола и певају наше песме. Привржени су свом завичају и уче децу и унуке српски, а последњих година сви заједно подносе захтеве за српске пасоше са намером да посете Србију или да се трајно у њу уселе - рекле су нам наше дипломате, које предано брину о свим људима нашег порекла у Турској.

Господин Елмас Зипак је са четворицом синова добио српске пасоше и спрема се да их води у Сјеницу, завичај својих дедова, а потом у Црну Гору у радни крај својих прадедова. Планира, ако му се укаже прилика да шири свој бизнис у завичајима својих предака. Још најмање десет хиљада наших људи из Турске је лане поднело захтеве да добију српски пасош и српско држављанство. Многи од њих су жељни старој краја, да посете очевину и дедовину, а други да виде да ли могу да послују у Србији, па једног дана и да се преселе у стари завичај.

број коментара 0 Пошаљи коментар