Гвозденовић: Вредело је јер је имало за кога и зашто

 У пензији сте од прошле године, а од функција сачували сте функцију почасног председника Савеза Срба у Румунији. Шта она тачно значи?

Почаст и ништа више. Неко би рекао: померање на споредан колосек. Али ту сам, да понекад изађем са предлогом, саветом, да подсетим.

 Уградити три деценије у формирање организације која данас функционише као Савез Срба у Румунији, значи посветити живот томе. Када ретроспективно погледате, на шта сте најпоноснији?

Хвала на овом питању. Заиста сам добар део свог живота - скоро 30 година - унео у пројекат који се зове Савез Срба у Румунији. Председавао сам оснивачкој скупштини Савеза, а то је, ипак, пре првог председника. Да подсетим, од свих друштвених, културних, политичких пројеката Срба у Румунији Савез траје најдуже. Прихваћен у Букурешту и Београду, Савез је оправдао зашто је једини и легитимни представник наше српске заједнице у Румунији.Тешко ми је да нешто посебно издвојим.

Можда није на одмет да подсетим: организовани одлазак на Косово и Метохију 1990, не треба подсећати зашто годину дана после обележавања 600. годишњице од Видовдана 1389; покретање наших значајних манифестација, од Светосавске прославе до Дана преображења Срба у Румунији и Дана српске културе у Темишвару; покретање и доношење неколико, за нас важних закона у Парламенту Румуније - образовање, инфраструктурне законске иницијативе у местима жупанија са нашим живљем; стицање статуса ратних ветерана за учеснике у народно-ослободилачкој војсци Југославије; подршка нашим сународницима политичким затвореницима и прогнаним у Бараган; закон о Дану српског језика у Румунији; слика са интервенцијом против НАТО агресије над српским народом 1999. у Парламенту Румуније која је обишла свет; беседе на Трећем конгресу српског уједињења у Београду или на годишњој скупштини Српске народне одбране у далеком Чикагу. Подсетио бих још на Српски културни центар „Свети Сава" у Базјашу и на Српску кућу у Темишвару. Била је част за мене, а верујем и за наш живаљ у Румунији, када сам изабран за првог председника Скупштине дијаспоре и Срба у региону.

Али можда више од свега чињеница да сам као српски посланик обишао сва наша места у Банату више пута него сви остали посланици заједно. Сећам се, са узбуђењем, како ми је у Великом Сенпетру пришла мајка нашег колеге и пријатеља Заке Аднађа и, као права српска мајка, рекла једноставно и топло, људски „ти си тај Гвозденовић, сине".

Све наше мајке имају синове, разумећете зашто овај једноставан људски и родитељски гест за мене значи више од свих признања и књижевних награда. А када смо овај пројекат, децембра 1989, покретали, сећам се, отац ме је (памтећи ваљда педесете године) опоменуо на опрез, а на крају изговорио „нека вам је са срећом". Има разлога, дакле, за понос, али још више је било наших брига које се множе, множе и притискају наша нејака српска плећа.

 Шта је од свега могло боље или другачије? Жалите ли за нечим?

Можда смо могли у Темишвару данас да имамо један споменик свим Србима политичким страдалницима и свој Зид плача, са именима свих наших сународника који су искусили политичке затворе и бараганске прогоне. Али сам у Савезу остао у мањини. Својевремено је Парламент донео, на мој предлог, Закон о обештећењу румунских грађана, махом наших сународника, чија су имања остала у Југославији. Нажалост, када је методологију требало применити, стало се. Ту је и жаљење што са нашим општинама нисмо остварили кориснију сарадњу.

Политика је, као и увек, умешала прсте, а ми нисмо хтели никоме да будемо политички прирепак. Можда смо и око наших школа могли понешто да урадимо боље, али је и овде требало мало више разумевања и људске воље, овако смо остали сами, а и Букурешт је далеко од Луговета, Белобрешке, Чанада или Српског Семартона. Умемо понекад и сами да радимо у корист своје штете. Можда је ипак требало да организујемо, пре свега због наших неразумних „демократа", или шта већ јесу, тај округли сто, где би свако од нас, прво проговорио о себи, а тек после питао. Овако прети опасност да се неко претвори у судију, а то за демократију већ није ни добро, ни лепо.

 Шта Вас данас усрећује?

Када ми приђу млади Срби и данас и једноставно ме поздраве и приупитају људски, присно, „како сте?". Био сам им и остао пријатељ. Као и они навијам за све српске победе. Или када ми у Темишвару наши људи кажу „Вас сви знају у Србији". Ово ми је на свој начин потврдио и Добрица Ћосић, тадашњи председник Југославије, када ми је рекао „Чуо сам за Вас, познато ми је шта радите." Да су Срби прихватили тада његов предлог о подели Косова... Овако је све остало по Андрићу: „од клања до орања". Ипак, највише ме усрећују породица и унук Никола.

 А шта Вас нервира?

Нервира ме што ни на прагу 67. године живота нисам научио да стрпљење може бити највећи савезник човеков, што и даље умем да срљам грлом у јагоде, па ме понекад „вешти" људи искористе. А право да Вам кажем, засмета ми и када ми понеки (ретки) од ових наших „дежурних" критичара зазунзоре, немоћни и бесни. Помислио би човек галаме, као да их је „један од пет милиона", а кад тамо њих свега 5. Можда су те силне нуле сачували за себе, да се лакше легитимишу. Ко да разуме толико негативне енергије, мада бих лично требало да им захвалим, подстакли су ме да не посустанем и не одустанем, да истрајем. Питао ме је недавно један пријатељ да ли је све што сам урадио (и отрпео) вредело. Мој одговор је био: „Вредело је јер је имало за кога и зашто."

Када свему подвучем црту, много је више разлога било за задовољство и радост, за наду која никад не гасне. Довољно тврдоглав, као и сваки Србин, и данас сам остао пун ведрине и вере.

 Последњих годину дана, од септембра 2017. до септембра 2018. појавило се неколико значајних Ваших књига код издавача у Темишвару, Београду, Пољској и Немачкој. О којим се тачно књигама ради и који дијапазон покривају?

Стигну неке године када човек почне да размишља о билансима, подвлачећи сам себи црту. У том контексту књиге „Господе развесели", ССР, Темишвар, 2017, „O bialym Bizancjum ci opowiadam", AGAWA, Варшава, 2017, „Wir kehrten verwundet zurück in die Welt", Pop Verlag literature, Лудвигсбург, 2018, јесу важне. Баш као што је важан издавачки подухват у Београду код „Филипа Вишњића", где су се 2018. појавиле две књиге, значајне свака за себе. Реч је о избору 65 песама, о 65. години живота - „Златне речи у кући језика" и „Снови душе или поезија Славомира Гвозденовића".

Прву књигу је приредио Душан Стојковић, а књига је важна јер је избор први пут урадио неко други, а не аутор. То је, чини ми се, редак случај у српском књижевном расејању, мада појам „српско књижевно расејање" не признајем и на њему замерам колегама и пријатељима у Београду. Другу књигу, „Снови душе или поезија Славомира Гвозденовића", написао је исти Душан Стојковић, угледни писац и књижевни критичар, и штампао исти издавач, и то сам примио као леп дар из Београда. Теме свих наведених књига, као и свих које сам до сада штампао, јесу животне - у њиховим темељима наши су корени, наше културно и историјско наслеђе - до постмодернистичких песничких расуђивања. Колико је само воде/времена протекло од мог дечачког дебија са „Крилима и помало ватре" код „Критериона" у Букурешту, 1975. Био сам на трећој години студија и те године један од најмлађих дебитаната у Румунији. Или од књиге песама „Подвлачење црте" у Београду, код тада чувене „Просвете", 1988. Ово подвлачење црте самом себи узроковало је мали/велики потрес у Темишвару.

Прво су ми 1987, када смо у граду, у мраку, обележили Вукову годишњицу, рукопис књиге кришом пренели у Београд академици Петар Џаџић и Мирослав Егерић. Затим је уследила награда „Бранко Миљковић", једна од најзначајнијих у тадашњој Југославији. Први пут ју је добио неко ван Југославије. Нисам присуствовао званичној додели награде... јер сам пасош уместо 8. јуна добио 9. јуна 1988. Стегао сам зубе и ипак стигао у Београд, а затим у Ниш, Миљковићево родно место. Исте сам године посетио и родитеље и брата Бранка Миљковића, на чијој сам поезији дипломирао у Букурешту, а само десетак година касније добио Миљковићеву награду. У Србији имам, слободно могу рећи, пуно пријатеља.

Тројица њих, Матија Бећковић, тадашњи председник УКС, покојни Чедомир Мирковић, тадашњи директор „Просвете" и Саша Хаџи Танчић, директор фестивала у Нишу, стали су уз мене па је још веће уручивање награде поновљено 9. јуна. Био је то мој унутрашњи пркос и мали лични тријумф. И велика радост. А све је почело када сам јуна 1988, у редакцији „Књижевног живота" добио телеграм који је потписао Матија Бећковић, и којим ме обавештава да сам постао један од 5 почасних чланова УКС, уз нашу покојну професорку Војиславу Стојановић, Чарлса Симића из Чикага, Алексеја Толстоја, праунука чувеног Лава Толстоја, по мајци српског порекла и Стојана Вујичића из Будимпеште. Једним сам се оком радовао, а другим плакао. Тај се доживљај памти целога живота и грађа је то, и не само то, за књигу. Верујем да ће те књиге бити, али никако да је обликујем како сам је замислио.

Те 1989. „зарадио сам" још једну награду, тужбу Букурешту, замислите двојице темишварских колега из тадашњих „Банатских новина". Од „брижних" српских колега бранио ме је Д. Р. Попеску, председник Савеза писаца Румуније. Зато ме и жалосте данас парафразе и бројање „пуног кофера диплома" од стране једног нашег млађег колеге. А лепо је Васко Попа рекао да коњ „обично осам ногу има". Али, нажалост, лудој глави понекад ни осам ногу не помаже. Добро би и корисно било да нам се усијане главе једном опамете, јер је нама малобројнима то опамећивање потребније него икад.

Сва је срећа, иза нас стоје књиге и оне говоре све, о коренима, веровању, опредељењу, љубавима, лутањима, упитаностима, смисловима, заблудама и образу.

 На чему тренутно радите?

За мене је књига била и остала светиња, камен темељац, огледало људског трајања, мудрост без које се не би могло. Зато књигу даривамо човеку. А то је даривање, по мени, врховни смисао. Из истих разлога књигу вреди приближити оном ко је цени и поштује, и ко је прво прочита, па тек онда пита „ко те чита". На сву срећу и вредност писања и вредност читања нам, ипак, не недостају. Иако се разговор поприлично одужио, а толико би тога још било да се каже, конкретно ћу одговорити о својим плановима: припремам једно трокњижје своје поезије - на српском, румунском и енглеском језику и један озбиљан пројекат за децу у две књиге.

Са колегом и пријатељем Лучијаном Алексиуом припремам превод поезије Васка Попе (посао смо, са задовољством и радошћу, већ привели крају), опет у две књиге, а за Друштво књижевника Косова и Метохије припремам антологију наше поезије „Темишвар на Ибру".

На мој предлог, библиотека и општина Велико Градиште покренули су за ову годину Фестивал поезије на Сребрном језеру и награду „Стеван Раичковић". Ту сам, дакле, да још мало дарујем. Јер, не заборавимо: Књига рађа књигу / рађа се чудо / мало / малецко / оволицно / засветли оволико.