Потамњене странице историје

Присутне поштоваоце писане речи поздравио је на самом почетку домаћин вечери др Рајко Корња упутивши хвалоспевне речи о овим књигама и њиховим ауторима, истакавши да су неисцрпни бунари сазнања и информација из којих читаоци могу дубоко да захватају непознате чињенице.

Обратио се придошлој публици и почасни председник Савеза Срба проф. др Славомир Гвозденовић.

„Долазите са књигама које ће обогатити наша сазнања о српском расејању, реч је о драгоценим подацима за нас", казао је Гвозденовић.

Због аналитичког приступа књиге је похвалио и генерални конзул Републике Србије у Темишвару Владан Тадић.

Радован Калабић се нашао у двоструком својству, као аутор своје прве трилогије и издавач прве књиге Тихомира Барбуловића. Његовом опусу посебну драж дају тумачења многих историјских догађаја од 1804. године до данас, потамљених страница историје, почев од издаје Карађорђа Петровића, вожда Првог српског устанка.

Порука ове књиге је да се контролом прошлости остварује контрола будућности. Сећање је најважнија компонента владања зато што оно обликује ставове, уверења и вредности једне нације. Пошто победници пишу историју, сматра се да је Карађорђа убио његов кум Милош Обреновић, а мање се зна да иза тог убиства стоји Велика Британија коју Калабић сматра одговорном за изазивање турбулентних времена и превирања на Балкану.

„На тај начин се навукао највећи гнев у народу", навео је Калабић.

Када је реч о Барбуловићевој књизи, Калабић је рекао: „Нисам се ни једног тренутка као издавач двоумио да потпишем ову књигу, а нарочито ме је обрадовало када је стигао предговор Рајка Корње који је написан у емотивном, дирљивом и братском, а стручном стилу, јер није лако повезати све те ствари." Калабић је додао и да је Барбуловићева књига најтемељнија по ширини тематског и историјског захвата о Србима у Скандинавији.

Валоризујући Барбуловићеву књигу епитетима и суперлативима, Калабић је реч оставио самом аутору да открије скандинавске стазе Срба.

 Крваве стазе ка Скандинавији

За разлику од Срба у Румунији, у Скандинавији Срби нису вековима присутни. Исељавање Срба на северно-европско тло текло је у три таласа. Започето је операцијом „Викинг" 1942. године. Наиме, Немцима је у окупираној Норвешкој била потребна радна снага за изградњу путева и пруга надомак или изнад поларног круга за лакши транспорт трупа и опреме током планиране инвазије на Совјетски Савез. За ту сврху пребачени су у Норвешку заточеници „српских" концетрационих логора Сајмиште, Бањица, Црвени крст, Јасеновац и Шабац. Издвојено је 4.268 затвореника, међу којима су 3.841 били Срби. Сматра се да су послати са Балкана у окупирану Норвешку да би били искоришћени као робовска радна снага и потом убијени.
Логори су ослобођени 1944. године. Многи су се вратили у Југославију, а неки су отишли у Шведску. Њима су се чак придружили и српски логораши из Немачке. То је зачеће српског настањивања у Скандинавији, вели Барбуловић.

Други талас почиње са економском миграцијом која је почела шездесетих година. Барбуловић у књизи открива да се та миграција спроводила плански у договору између власти скандинавских земаља и југословенских власти.

„Тада се тражила издржљива радна снага која би могла да ради на монотоним и тешким индустријским пословима", казао је Барбуловић и додао да је тадашњи југословенски Биро за запошљавање препоручивао младе из Источне Србије као погодне за „извоз".

Растући број Срба довео је и до оснивања прве Црквене општине и парохије Српске православне цркве у Шведској, у граду Вестеросу, 1972. године. Нарасле верске потребе проузроковале су да дође до оснивања Епархије британско-скандинавске која броји 24 парохија, од којих су 9 у Великој Британији, 10 у Шведској, по две у Норвешкој и Данској и једна у Финској.

Грађански рат у Југославији је био узрок за трећи талас миграција. Тада долази највише српског живља из Босне и Херцеговине. Међутим, њима је пут у друштву био знатно проходнији у компарацији са претходним генерацијама досељеника због „уживања" статуса избеглица.

 Тајне темишварске стазе

Свака миграција има и своје витезове. Барбуловић је на промоцији у случају скандинавске миграције издвојио име Марка Милуновића Пипера, богослова, официра Краљевске војске у Отаџбини, социјалдемократе, политичког емигранта, писца и новинара, који је давне 1959. године утемељио лист „Југословен", касније орган Удружења социјалдемократа из Југославије у Шведској и Заједнице југословенских социјалдемократа у егзилу.

„Зашто сам баш данас издвојио овог човека? Зато што су му Срби из Темишвара помогли да спаси главу након боравка у затвору југословенске ОЗНА", открио је Барбуловић. У Темишвару се, наиме, сусрео са великом помоћи тадашњих Срба без којих његово име не би постојало данас. Становао је код Ане Чизмаш, на адреси Хорија 32, у Мехали.

Једно време Пипер је боравио и у манастиру Бездин, о чему Барбуловић више говори у самој књизи. Тамо је наишао на разумевање игумана Пантелејмона и калуђера Сергеја. Међутим, по савету пријатеља напустио је Румунију из Букурешта транспортом којим су пребачени банатски Немци у Аустрију. Тамо је боравио следећих осам година, након чега је добио азил у Шведској.

У књизи се наводе и друга имена из Темишвара које је касније током живота Пипер спомињао, попут проте Слободана Костића, Милана Николића и Павла Марковића, појца Светислава Огњеновића и адвоката Богдана Милетића.