Слободан Шијан гост Фестивала српског филма у Чикагу

Славни српски редитељ, чији је филм Ко то тамо пева проглашен за најбољи српски филм свих времена, иако је у Америци живео десетак година, први пут долази у Чикаго на Фестивал српског филма и радује се сусрету са нашим људима.

 Господине Шијан, Ви сте не само редитељ, него и академски сликар, а рекли бисмо и уметник у души. Која Вам је од свих уметности ипак најближа?

"Мислим да је филм центар око којег се углавном окрећу све моје уметничке активности. Тако је назив моје ретроспектива у Салону Музеја савремене уметности у Београду, 2009. био „Слободан Шијан - Око филма". Значи то су били радови у разним медијима, од уљаних слика, преко акварела и цртежа, до радова у медију фотографије или видеа, па све до ксерокса, дигиталног принта и експерименталног филма. Али сви изложени радови су имали неку посредну или непосредну везу са медијем филма или филмске траке."

 У широко спроведеној анкети Академије за филмску уметност и науку, а поводом стогодишњице филма у Југославији 1996, Ваш филм Ко то тамо пева (1980) проглашен је за наш најбољи филм. Да ли сте поносни на ту оцену?

"Знате шта, не постоји најбољи филм! Осим у сличним анкетама. Има много филмова да бисте изабрали само један. Али оно чиме се поносим је да се неколико мојих филмова још увек гледа са задовољством."

 Верујем да су Вам још у сећању многе догодовштине са снимања тог филма. Чега се ипак најрадије сећате са снимања тог филма?

"Да смо успели да га завршимо! Јер снимало се у веома скромним условима. Буџет је био око 120 хиљада долара, а снимање смо завршили за двадесетак дана. Сећам се да нам је нестало филмске траке током снимања једног гега, који тако није ушао у филм и то је био крај снимања."

 Да ли је то Ваш најбољи филм?

"То је као да ме питате које ми је најдраже дете."

 Филм смо сви више пута гледали. Многи знају реплике из филма? Која је Вама најомиљенија?

"Ја не процењујем филмове по репликама."

 Са тим филмом сте пропутовали свет и видео га је велики број људи широм света. Да ли сте поносни на то?

"Свакако сам задовољан због тога."

 Тај стари филм је сада рестауриран. Шта значи то ново рухо филма за гледаоце?

"Свет се дигитализује. Филмске копије израђене на филмској траци се хабају и губе боју од употребе и протока времена. Тако да без дигиталне рестаурације филм више не би ни могао да се гледа осим у оштећеном стању. Такође, све је мање пројектора за филмску траку, све се данас приказује са дигиталних пројектора, тако да је неопходно да се филмови квалитетно дигитализују, значи за велики екран а не у скромној резолуцији која је довољна за телевизиски екран."

 Чини се да мало снимате, да ли то значи да сада више сликате?

"Ја одавно не сликам, али се бавим визуелном уметношћу на разне друге начине. Последње изложбе су ми биле нека врста дигиталних колажа."

 Сећамо се снимили сте и један филм у српско-америчкој копродукцији - "Тајна манастирске ракије". Да се присетимо, како се то догодило?

"То је била моја сарадња са нашим продуцентом из Лос Анђелеса, шармантним Дан Таном. Било је то занимљиво искуство."

 У Америку сте често долазили, а једно време сте и живели и радили у Америци. Колико дуго?

"Па, кад се све сабере, једно десетак година."

 Какве су данас Ваше везе са Америком?

"Осим што имам америчко држављанство, старија ћерка ми живи у Сан Франциску."

 Да ли се радујете сусрету са публиком у Чикагу? Да ли бисте одговарали и на њихова питања?

"Наравно! Кажу да је то највећи српски граду у Америци. Не знам колико је то тачно... Али и поред многих година живота у Америци, некако ме пут није довео до Чикага. Тако да је ово сјајна прилика да посетим Чикаго арт инститјут и да видим чувену архитектуру Чикага."