Неразмрсив колоплет осећања

О књизи су, поред аутора, говорили проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Јован Попов и издавач Зоран Гутовић. Сала је била дупке пуна, а промоцији је присуствовао патријарх српски Иринеј. Глумица Ивана Жигон рецитовала је стихове Милоша Црњанског.

Кад год се помене Црњански, па и у овом случају, осећања увек преливају. Истанчани историчар, у свим временима био је неприлагодљив.

Ломпар каже да је „снажан модернистички импулс носио Црњанског; он је хтео модерну југословенску државу, али није хтео само модерност, без југословенске државе, као надреалисти, поготово не комунистичку државу која је означавала крај (југословенске државе) који се догодио после пада Берлинског зида. Он је хтео модерност и државу. Модерност и књижевност, модерност и националну оданост...

На крају међуратног времена, у сутону грађанског света, остало је ћутање. Црњански од фебруара 1939; ниједну једину јавну реч, ни политичку, ни уметничку. То је трајало пуних 12 година, до 1951. године. Било је то дуже од сваког Андрићевог ћутања, било је то сасвим друкчије ћутање. Нису се разликовали само по начину говорења, него и по начину ћутања. Необично и неочекивано, тамно и мукло, у маглама времена, рата и мира, градова и земаља, ово ћутање упечатљиво осликава како је у Црњанском, човека који се скрива, и док говори, можда тада нарочито, сменио човек који ћути."

Ово готово епохално дело др Мила Ломпара не ћути, већ речито говори о једном од наших највећих писаца. Нико тако као Црњански није знао сагледати све поред чега је пролазио па и сам каже „на свему што поред мене прође мој осмех остаје". Тако, када је са својом супругом Видом прошао поред зграде ЦК на Новом Београду рекао јој је да је ово сада српска црква.

Овом монографијом Православна реч употпунила је едицију о нашим великанима српске уметности и књижевности.