Балкан прва и последња Европа

Својим врсним познавањем српске историје, савременим приступом, елоквентношћу и непосредношћу, Марковић је, у свом осебеном стилу, одушевио присутне и подстакао их на конструктивну дискусију, која је уследила након предавања, сазнајемо из Просвјете.

На Просвјетиним Сусретима и разговорима, поред високог госта и еминентног стручњака, учествовали су проф. Срђан Мијалковић, председник СПКД Просвјета, отац Ненад Михајловић, старешина Храма Свети Сава и проф. Светлана Матић, потпредседница Друштва.

У недељу, 16. септембра 2018. године, након Свечане недељне литургије, проф. Предраг Марковић се обратио верницима и одржао предавање на тему Светли и тамни тренуци српске историје.

У препуној сали Храма Светог Саве у Бечу, у којој није било ни једног слободног места, па су верници и заинтересовани стајали, Марковић је, између осталог, нагласио:

„Дијаспорци су велики родољуби. Ви волите земљу Србију. Сигурно је да се међу Вашом децом налази један нови Михајло Пупин и један нови Никола Тесла".

Пропраћен бурним аплаузима, потписивао је књиге којих је било мало да би дошле у руке сваког заинтересованог посетиоца.

На позив епископа Андреја, Марковић ће ускоро одржати предавања у другим великим центрима, у Епархији аустријско-швајцарској.

 Белешка о аутору

Предраг Ј. Марковић је рођен 1965. године у Београду, уписао Филозофски факултет 1981, магистирао 1991. године, докторирао 1995. године на Филозофском факултету у Београду. Био добитник више међународних стипендија (Sasa-kawa стипендија за најбоље постдипломце Београдског универзитета, стипендија SSEES University of London, DAAD, Roman von Herzog, Humboldt, Collegium Budapest).

Држи предавања и пише научне радове на енглеском и немачком. Служи се и италијанским и бугарским. Запослен у Институту за савремену историју од 1987. Сада је у највишем научном звању научни саветник. Држао предавања на многим страним универзитетима. У Србији и је ангажован као гостујући професор на више факултета од 2005. године, највише на Факултету за медије и комуникације Сингидунум, где држи неколико предмета везаних за историју медија и културе. Био сарадник или регионални координатор на више међународних пројеката.

Члан Европске академије наука и уметности (Салзбург). Био члан Савета за промоцију Србије. Био члан или председник управних одбора и савета многих научних, образовних и културних установа. Био члан Управног одбора Радиодифузне установе Србије (РТС) (2006-2016). Члан великог броја редакција, као и Националне комисије за сарадњу са УНЕСKО.

Од септембра 2015.године потпредседник Социјалистичке партије Србије. Добитник награде "Златни беочуг" за допринос култури Београда. Од 1987. године учествовао као аутор и стручни сарадник у стварању великог броја образовних телевизијских и радијских емисија. Аутор неколико стотина квиз емисија.

Написао десетак књига, међу којима: Београд и Европа 1918-1941 (1992), Београд између Истока и Запада (1996), Ethnic Stereotypes: ubiquitous, local, or migrating phenomena? - The Serbian-Albanian Case (2003, 2004), Косово. Прошлост, Памћење, Стварност (коаутор са Момчилом Павловићем, (2006), Трајност и промена. Друштвена историја социјализма и постсоцијализма у Југославији и Србији (2007, 2012) Тито: поговор (коаутор са Владимиром Кецмановићем, 2012), Лишће и прашина (2012), A Step ahead of time-125 years of Siemens in Serbia (коаутор са Данилом Шаренцем и Чедомиром Антићем, 2012), Од Радничког савеза до Савеза самосталних синдиката Србије, 1903-2013 (коаутор са Момчилом Павловићем, 2013), Тито: кратка биографија (2015), Алтернативна историја Србије (коаутор са Чедомиром Антићем, 2016).

Осим књига, написао стотинак научних радова, од којих је скоро половина објављена у иностранству, углавном на енглеском и немачком, као и више десетина новинских чланака и есеја. У својим књигама се бавио претежно историјом друштва и културе у 20. веку. Превео седам књига са енглеског, написао једну књигу на енглеском, која је доживела два издања.

Отварао неке мало или нимало истраживане теме у српској историографији (историја свакодневног живота, историја стереотипа и менталног мапирања, историја модернизације и европеизације, историја студентских покрета, урбана историја, историја рода и породице, историја националних идентитета, утицај Хладног рата на културу и друштво, смена либералних и репресивних фаза социјализма, феномен носталгије за социјализмом, историју гастарбајтера, утицај културе и идеологије на приватни живот, историја односа према друштвеним институцијама, историја осећања и међуљудских односа, историја културе и медија, историја историографије, итд). Неке од тих тема су касније постајале веома популарне међу млађим генерацијама научника, не само историчара, већ и историчара уметности, књижевности, архитектуре и филма, социолога и антрополога. То је вероватно разлог што је он према подацима Народне библиотеке Србије и JSTOR претраживача један од најцитиранијих српских историчара.