Наш духовни родитељ

„И себи и другом кажем - мене може да понижава ко год хоће, ал' да ме понизи, нема човека на свету сем једног, а то сам ја“, говорио је наш блаженопочивши духовни родитељ патријарх Павле.

Рођен је 11. септембра, на велики православни празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, у Славонији у селу Кућанци.

По завршетку Основне школе, у родном месту, Гојко Старчевић, то је световно име патријарха Павла, одлази у Тузлу у нижу гимназију, где се дружио са Мешом Селимовићем.

Вишу гимназију и Богословију завршио је у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. У родној Славонији затекао га је Други светски рат, одакле је, као избеглица, дошао у Београд. У почетку, радио је тешке физичке послове на грађевини, а потом као вероучитељ и васпитач за децу избеглице из Босне, у Бањи Ковиљачи.

Током рата разболео се од туберкулозе. Године 1948. замонашио се у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле.

За епископа рашко-призренског изабран је 1957. и на Косову је провео 33 године.
На трону 44-тог патријарха српског нашао се 1990, а у древни престор српских патријарха - устоличен је у манастиру Пећке патријаршије 1994. године.

Овај велики аскета и духовник, даноноћно се молио за спас српског рода и трудио се да помогне да завлада мир на простору бивше Југославије. Разговарао је са представницима Исламске верске заједнице и Римокатоличке цркве, посетио седиште Уједињених нација у Њујорку и Белу кућу у Вашингтону.

Пред крај живота, због болести, тражио је да му се омогући повлачење из активне службе, али га је Свети архијерејски сабор замолио да и даље остане на челу Српске православне цркве. Ова одлука наишла је на позитиван одјек у свету и велико одушевљење у српској јавности.

У његово време настава веронауке је враћена у школе, а Богословски факултет у Београдски универзитет.

Овоземаљски живот нашег омиљеног патријарха угасио се као свећа, у сну. Отишао је тихо, као што је и живео, 15. новембра 2009. године.

До дана сахране, 19. новембра, више од пола милиона људи поклонило му се и целивало његову десну руку и крст у њој.

Више од милион верника испратило га је на вечно почивалиште у манастир Раковицу. Био је то до сада највећи скуп у историји српске престонице.

број коментара 0 пошаљи коментар