Поновни сусрет са звонима Св.Ђорђа

"Данас је 24. август 2018. године, поново се налазим на истом месту, не без разлога. Данас поново сусрећем Блажу Иветића који ме је позвао да видим шта се од онда догађало и радило на овом месту. Прво сам отишла до ризнице цркве, прошле године ме је Блажо први пут тамо одвео. У позадини су се чули гласови и радови вредних руку. На вратима цркве касније нас је дочекао Блажо Иветић пожелевши добродошлицу. Упознао ме је са осталима који су тог дана вредно радили. Морам да кажем да сам имала част да упознам већи део фамилије Иветић који су ову цркву очували, опремали, донирали - једном речју овде се светиње чувају као зенице ока.

Након срдачног поздрава и присећања на прошлогодишњи сусрет видех да се доста урадило у цркви, Блажо ми рече да је још пуно"работе" пред њима али да ништа није тешко када се заједно ради на очувању светиње. Као што једна стара кинеска пословица каже" Човек без корена је као и дрво без корена.."Ту мудрост нам је као потсетник управо рекао и Блажо Иветић док је вредно радио на новом степеништу које сад води до галерије цркве и не смо то, потсетио ме је на епску способност овдашњих великих говорника, од њега сам чула тог дана толико тога што је требало запамтити...

Рекли смо да је ова црква настала у 19 веку, да су многи значајни људи за овај крај као и за српску историју били овде и овде сахрањени. Свакако треба рећи да су цркву градили македонски неимари а касније када је оправљана и бугарски градитељи. О звону из 1767 године смо већ говорили. Једино очувано звоно од аустроугара, јер они су од црквених звона правили топовску ђулад а народ Грбља је успео да сачува ово звоно у гробницима.

Такође смо поменули и сто година стару одежду коју смо пронашли овде, стари иконостас па нови иконостас - све то је до сада чувано у дому Блажа Иветића до данас.И управо тог дана када сам дошла напокон су све те вредности нашле своје место у цркви.

Сачеках да момци избаце на галерију цркве два ормара а онда су вредне руке фамилије Иветић посложиле одежду у стаклену витрину као и важна документа, фотографије и реликвије.

Са нама је био и Слободан Пецељ, дипломирани инжењер, велики активиста српске дијаспоре у Швајцарској али и потпредседник СКПД "Просвјета" .По узору на свог славног деду свештеника Марка Кнежевића који је за овај крај био не само свештено лице већ и учитељ, Пецељ је допринео много у очувању ове задужбине својим донацијама и радом.

Слика Марка Кнежевића је такође нашла своје почасно место у витрини са осталим вредним реликвијама, како и доликује тако великом човеку. Треба свакако поменути да је црква три године била и школа у овом крају.Када су вредне руке чувара звона Св.Ђорђа све уредиле на галерији, Блажо нам рече да ће на том месту доћи и кована ограда иза које ће на светковине певати и хор, такође надвратни мозаик Мире Пејовић ће ускоро бити окачен на чело цркве.Стари иконостас је чекао рестоурацију након чега ће се окачити у доњем левом делу цркве као запис историје овог здања.

Видели смо и нови иконостас и барјаке које су донирали Иветићи и остали мештани, прелепо исковане лустере и вредне иконе.У ћошку лево када се уђе у део цркве поред новог иконостаса стајао је сеф из 18 века који је рађен од тешког гвожђа у Бечу.Иветици кажу да је кључ изгубљен за време земљотреса, те да су многе"стручњаке" доводили да отворе сеф али је труд био узалудан, до данас нису успели да отворе тај плави гвоздени комад који у себи сигурно чува многе вредне податке о тадашњем времену.

"Прикупљамо донације за треће звоно цркве и бележимо наше донаторе.На крају кад сав посао буде готов стајаће у цркви сва имена донатора који су помогли да ово место заблиста и да се о њему чује.Остало је да се око доњег дела цркве избетонира и направе нове степенице, а као што сте видели ове унутрашње степенице урадили смо Божидар и ја." - рече нам Блажо и наставља: "Имамо велику подршку свештеништва као и владике Анфилохија у свему што радимо.Ако узмемо у обзир не само труд већ и људе којем су нас задужили - ово место мора бити чувано, дужни смо то да чувамо.

Рођак Боже Иветића је чувар гробља српских палих јунака на Зејтинлуку, Ђорђe Михаиловић, (Солун,1. мај 1928), који више од пола века дочекује и испраћа потомке српских ратника страдалих на Солунском фронту у Првом светском рату.

"Много нам значи публикација свега овога.Знате, треба да је више оваквих репортажа о многим другим српским историјским споменицима, не смемо дозволити да све нестане да се заборави - морамо некако да се излечимо од кратког памћења.Прошле године када си ти направила причу о нама, многи наши Грбљани су можда тек тада схватили колико је учињено и хвала ти што си и данас ту да наставиш да причаш о нама...Ето, надамо се да ћеш чешће долазити у Грбаљ и о нама приповедати. А звона св-Ђорђа ће касније у твоју част да зазвоне", гануто рече Блажо.

Била сам дирнута овим речима, дирнута несебичношћу ових драгих људи, који имају свест о значају постојбине, дирнута знањем и умном ширином која заиста има здрав корен а здраво корење само може дати добар плод - генетика овог краја се зове култура чувања.

Небо над Грбљем се преливало у злато и црвени прпур, ми смо још дуго седели у веселом разговору испред Св.Ђорђа, и чинило ми се да сам одувек била ту, сасвим сигурна да ћу опет доћи да обиђем звона чији звуци су ме испратили .

Тиватски залив се купао у залазећем сунцу - у том часу паде ми чувени стих на памет : "Ово сунце изнад Грбља што чаробну светлост ствара обасјава славно место постојбину Цара Лазара".

Да, постојбина, историја, традиција, религија, част и добродошлица на кућном прагу. Хвала добри људи што чувате све те вредности, видимо се опет да испричамо наша сретања."