Изложба "Вукосава Вука Велимировић - Прва српска вајарка"

УЛУС прославља 90 година од почетка рада Уметничког павиљона "Цвијета Зузорић" и припрема се за још један значајан јубилеј - сто година од оснивања Удружења ликовних уметника Србије што је изнедрило идеју да се кроз изложбу неког од најстаријих чланова прикаже континуитет рада Удружења.

У знак сецхања, а поводом 130 година од родјења Вукосаве Вуке Велимировицх, УЛУС је одлуццио да организује излоззбу првој српској вајарки.

Изложба представља резултат сарадње шест институција - Народног музеја у Београду
Српске академије наука и уметности у Београду, Завода за заштиту споменика културе града Београда, Народног музеја у Зрењанину, Историјског архива у Панчеву и Удружења ликовних уметника у Београду, додатно обогаћена експонатима из приватних колекција Ксеније Јовановић Велимировић - Вукине братанице, Драгомира Спасића и Николе Мандарића.

У току трајања изложбе, на којој ће бити представљени експоната позајмљени из поменутих институција, биће емитована документарна емисија Радио-телевизије Србије, из серијала "Оне су померале границе" посвећена Вуки Велимировић.

Ауторка изложбе и каталога Јелена Манолчов, кустос сарадник УЛУС-а, након трогодишњег истраживања, чији је повод између осталог била и реконструкција пет симболичних скулптура на згради Амбасаде Турске у Београду, које су дело Вукосаве Вуке Велимировић, први пут организује самосталну изложбу првој српској вајарки, једној од првих чланица УЛУС-а (члан је постала 1922. године).

Овај пројекат представља прилику да се јавност упозна не само са почецима скулптуре код нас, већ и да се покаже у којој је мери Велимировић утицала на дефинисање и померање стандарда у уметности и на тај начин оставила свој печат у историји уметности Србије.

Вукосава Вука Велимировић (Пирот, 1888 - Београд, 1965) једна је од најзначајнијих ликовних уметница, која је својим радом и делом, знатно помогла уобличавање и утемељење модерне српске тродимензионалне уметности између два светска рата.

Након завршене Уметничко - занатске школе у Београду, на препоруку професора Ђоке Јовановића, наставила је школовање у Паризу, најпре на приватној академији, у атељеу чувеног вајара Антоана Бурдела, а након годину дана постала је стипендиста на државној париској академији.

Идеја о класичној лепоти у пластичном изразу у оквирима академизма, тежња ка веризму и натурализму које је прихватила од својих професора, основне су стилске особености које карактерисшу и њен рад.

У Паризу је провела 19 година, с тим што је неколико пута послом долазила у Београд, одлазила у Шпанију и Турску, а годину дана провела је и на студијама у Риму, у атељеу чувеног вајара, професора Еторе Ферариа, усавршавајући свој рад под утицајем италијанских уметника класичног, академског опредељења.

По избијању Другог светског рата вратила се у Београд. Умрла је 17. децембра 1965. године у својој 77. години и сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Иза себе је оставила око 150 вајарских дела, неколико сликарских радова и читаву збирку песама, бајки и кратких прича.

Изложба ће трајати до 16. септембра.