Шаула: Деца из колоне ће се вратити кући

Парастос палима у "Олуји" је у цркви Светог Вазнесења Господњег служио протојереј Владислав Радујковић. У организацији овог догађаја су, поред брачног пара Шаула, учествовали и председник Црквено-школске општине Бранко Савић и у име Кола српских сестара Драгица Обрадовић. Након литургије послужен је ручак, током којег су се присутни сећали немилих догађаја и оних који нису преживели.

Овим поводом, Данијел Мирков је разговарао са Илијом Шаулом, иначе све успешнијим књижевником, којег је колона прогнаних довела преко окена где данас живи у Вест Честеру у Пенсилванији. Он и Бранка од 1995. године сваког августа приређују парастос у другом граду, у сећање на злочин због којег нема крајишке породице која није остала без неког од својих ближњих.

Интервју објављујемо у целости.

 Како гледате на "Олују" након двадесет три године?

Наш пораз није наша победа и не желимо истицати херојство после пораза. Једино што смо урадили смело и храбро, то је прихватање судбине. Нисмо се предали ђаволу, отишли смо путем којим нас је Бог упутио да бисмо се спасили. Не интересују нас ни кривци, јер смо преживели сведоци злочина који остаје некажњен пред међународним судом. Зато не тражимо ни судове, јер нисмо ми Бог да бисмо судили. Ономе ко је починио злочин, грех ће на његову душу, не постоји сила која би га од тога одбранила. Наша је дужност да се поклонимо сенима страдалих сународника, да усрдно пожелимо да им душе уживају милост Божију, да почивају у миру и да се моле за наше спасење.

 Којем циљу су данас усмерене тежње Срба Крајишника расутих по целом свету?

Верујем да је код највећег броја људи крајњи циљ повратак. Знам да се многи са овом мојом изјавом не би сложили. Верујем и ја да се од нас, који смо преживели егзодус, највећи број неће никада вратити на рођено огњиште. Наш повратак је несвесна одлука, а док прерасте у свесно ми тежимо образовању и стварању капитала, да бисмо са вером у ту нашу новостворену снагу, остварили постављене циљеве. Важно је сачувати земљу, поседе наших предака, која се сада налази у границама Европске уније, а време и политика Уније на неки начин раде и у нашу корист. Већ данас можете имати фабрику, корпорацију, било где у свету, и пословати без проблема са остатком света. Сви наши млади образовани људи неће куповати земљу по астрономским ценама у Европи или САД, кад могу доћи на своју очевину која им може бити врло занимљив почетни капитал у границама Уније.

 У Хрватској се и након уласка у ЕУ шири мржња према Србима. Да ли ће млади Срби хтети да се враћају у такво окружење?

Мислим да то није све тако, а време ће учинити да се ствари знатно поправе. Нажалост, Србија и Хрватска су прибегле некој врсти међусобног хладног рата, тако да политичке власти држећи медије у својим рукама врло често истичу негодовања, неспоразуме, језик мржње и користе српско-хрватске односе за подизање тензија у региону или за скретање пажње са неких горућих властитих проблема, док су прилике за економски развој много повољније него политичка клима. Када се промене гарнитуре ратнохушкачких политичара, промениће се и односи на свим пољима.

 Који су најчешћи мотиви међу млађим Крајишницима за повратак у завичај?

Како Хрвати последњих година са све већом страшћу прослављају "Олују", тако и све већи број Срби схвата величину наше трагедије. Организује се све већи број парастоса, све се више говори о заштити људских права, сређују се правно-имовински односи... Наши родитељи полако одлазе, и ми ћемо доћи на ред, па су млади сада носиоци друштвених активности. Међу њима су вредни радници и породични људи, али и истинске патриоте које не желе да било шта препусте случају. Свесни су нашег пораза и не желе да га носе и осећају у свом крвотоку. Добро је да су образовање и прва пословна искуства стекли у страним земљама, јер су тиме изградили самопоуздање, веру и осећај недељивости од родног завичаја. Иако се њихови одласци у родни крај највећим делом своде на годишње одморе, онда када политичка ситуација буде повољнија то ће се променити. Они ће осетити како да тај повољни моменат искористе за властите интересе и да удовоље душама својих предака.

 Да ли Срби повратници у Хрватску могу говорити о било кавој аутономности?

Ми нашу аутономију на том подручју имамо као повесни факат, још из времена Војне крајине. Хрвати су нам одузели државотворност док су били у саставу СФРЈ и то је био један од главних разлога што је дошло до грађанског рата 1991. године. Тај статус равноправности су својом заслугом добили Срби за време НОР-а. Данас нема потребе да се о томе говори, јер је нелогично у празној пчелињој кошници очекивати мед. Кад се пчеле врате, мед је неминован. Важно је да матица преживи.

 Шта бисте за крај овог разговора поручили Србима из Крајине?

Треба умети волети и бити свестан свега, сваке прилике и неприлике. Треба да високо образовање буде обавезно,  да би кроз извесно време имали стручан кадар у свим областима, посебно у економији, финансијама, науци и технологији. Треба стварати капитал и бити већински власник тог капитала, гајити веру и кроз свеопште друштвене циљеве остваривати и своје примарне. Кад се нађемо на том путу, тад нећемо бити власници само своје имовине већ ћемо поседовати контролу над много већим ресурсима. Моја порука вероватно звучи футуристички, али ја сам сигуран да ће Срби још у овом веку постати врло важан светски фактор и да ће управо Крајишници, деца из колоне, бити носиоци стварања тог тренда. Тад повратак и развој наших крајева у ЕУ неће бити упитан. Након овог оптимистичког пресека једне од највећих српских трагедија у новијој српској прошлости, и сам се питам зашто то не би било управо тако, ако би нам мисли биле усмерене у том правцу, јер давно су филозофи рекли да какве су нам мисли такав нам је и живот.