Задушнице убијеној Хипократовој заклетви

Према попису од 1991. године Сарајево је имало 527 143 становника, а од тога 157 526 (30%) Срба. У току рата, од 1992. до 1996. године, град је напустило више од 150 хиљада Срба, па их данас у федералном делу Сарајева живи 3330. Отишло је и пет стотина сарајевских лекара.

Процес преузимања власти у граду почео је уклањањем Срба са руководећих положаја, а настављен убиством истакнутих интелектуалаца, међу њима и здравствених радника.

Првог дана сукоба, на Бајрам 4. априла 1992. године, тешко је рањен чувени сарајевски пластични хирург професор доктор Бориша Старовић, тадашњи декан Медицинског факултета. Рањен је испред куће у којој је становао, а она је окружена зградама, па је на њега могао пуцати само неко ко је из најближег комшилука.

На кућном прагу убијен је примаријус доктор Гојко Шурбат, а истога дана, на повратку са посла кући тешко је повређен проф. др Жарко Мијатовић.

На балкону Клинике за очне болести на Кошеву, на радном месту, убијен је доктор Владимир Биленки. У кругу болнице Ернест Грин - усмрћен је и доктор Миладин Ћуковић.

Без оптужбе и суђења, после честог одвођења на саслушање и страшног мучења, са више прострелних рана убијен је угледни сарајевски лекар проф. доктор Милутин Најдановић, иначе професор на Медицинском факултету и оснивач Торакалне хирургије у Сарајеву.

Његова супруга, Јеврејка, проф. доктор Рикица Најдановић, педијатар, кћерка познатог лекара и још познатијег писца Исака Самоковлије, узалудно је, за живота, покушавала доћи до података ко је и зашто убио њеног супруга Милутина.

„Знам да је мој тата невин убијен, само зато што је Србин, што је писао ћирилицом и славио славу", изјавила је после свирепог очевог убиства Мирјана Најдановић. „Мој тата није знао да се спрема рат и наивно смо остали у Сарајеву када је рат почео и вјеровали смо у људскост. Пре убиства, више пута су га одводили на саслушање и убили су га на горњем улазу стадиона Кошево. Видите, Јевреји су неспремни дочекали Други свјетски рат, а Срби су, ето, неспремно у Сарајеву дочекали 1992. годину. Читали смо Андрића и његово „Писмо из 1920." и ништа нисмо научили", изјавила је Мирјана, кћерка професора Најдановића.

Посмртни остаци професора Најдановића ексхумирани су са гробља Лав, на крају рата, и пренесени у Београд, у његову родну Србију.

„Није само професор Најдановић, многи сарајевски лекари су мучени, малтретирани и заточени. Кроз логоре је прошло њих 50-так. Ортопед доктор Бранко Станчић и интерниста Милорад Томашевић убијени су у свом стану. Доктор Милица Гутовић убијена је 1994. године при покушају изласка из Сарајева. И, како тврде сведоци, бачена је у Миљецку", пише у књизи Ратне болнице коју су припремили сарајевски лекари Мирко Шошић, Славко Ждрале, Милан Пејић и недавно преминули професор Томислав Таушан, некадашњи начелник Војне болнице у Сарајеву.

Фотографије су из горе поменуте књиге "Ратне болнице"

 

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

недеља, 22. септембар 2024.
25° C

Коментари

Re: Knjiga
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Re: Steta
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Re: Ко би свијету угодио
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Knjiga
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Komentar
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи