Ходочашће по епској Србији

Путовање књижевника Милисава Савића, по светим местима српске епске поезије, и по местима властитог детињства, путовање је у епски путопис - у срце наше усмене и писане епске истине. Савићев књижевни ход од камена па до епске свиле, попут је виле, која зида град и гради задужбину.

Савићево цело књижевно дело је својеврсна српска задужбина која нам говори, ко нам је задужбине градио, са којом сврхом, од ког материјала, па нам тако Епска Србија и даје одговор - ко смо и зашто смо?

У том простору усменог предања имагинарне Србије Милисав Савић нам расчитава књижевну, културну и религијску баштину, нашу традицију чврсто умрежену и местимично паучинасту, све од немањићких задужбина, до наших дана.

Од буке и заслепљујућег бљеска, помодног европејства, некима је епска Србија по којој ходочасти Милисав Савић и данас невидљива голим оком, упркос чињеници што је он њу откључао и широм отворио историјска врата.

Књига Епска Србија збир је отменог феудалног поретка и усменог уметничког блага, окупљање и саборовање најистакнутијих појединаца српског-епског народа, очуваних до данас у књигама епске Србије, у којима се топлина шири са фресака.

Путописац Милисав Савић кренуо је хронолошким трагом епских песама, онако како је то чинио и Вук Караџић. Најпре је посетио манастире Немањићког доба, које у песми „Зидање Раванице" спомиње Старац Рашко (Петрова црква, Ђурђеви ступови, Сопоћани, Студеница, Жича, Девич, Пећка патријаршија, Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, црква Тројица, Хиландар, Милешева).

Милисав Савић наставио је потрагу и у моравској косовској Србији (у Крушевцу, Призрену, Вучитрну, Звечану, Скадру, Раваници, Бањској и у цркви Јежевици). Путописац Савић је стигао и до Далмације, до Ислама Грчког, подно куле Јанковић Стојана. Специфичан је Савићев однос према традиционалном у литератури:

„Све је у књижевности експеримент, отклон од старог и познатог. Али, да би се експериментисало, потребно је добро знати то старо и познато".

На пољу српске народне књижевности, Савић показује да традиционално у литератури добро познаје и вреднује. Милисав Савић у свом књижевном делу не зазире од српских, предачких и светских литерарних ауторитета и они су у његовом делу предмет игре и преиспитивања.

Савић, уосталом и тврди, да српски постпмодернизам има најдубље корене у делу Доситеја Обрадовића, Боре Станковића, Андрића, Црњанског и Селимовића. Они нису само темељни литерарни обрасци, већ широки дискурс Савићеве прозе.

Те, праве мале студије узбудљивих прича српске историје, Милисав Савић је спаковао с мером.
Савићево литерарно путовање Долином српских краљева, кроз нашу колективну творевину, јасно нам говори да је она стваралачки чин даровитих појединаца.

У времену недоба људске вредности се поништавају, па покушај да се дође до смисла, често заврши бесмислом, што се јасно види у Савићевом књижевном делу.

Милисав Савић је показао да књижевност не може надоместити историју, јер она има своје хероје и своје рачунање времена.

Код Савићевог омиљеног јунака Бановић Страхиње нема праштања онога што се опростити не може. Он се свему недоличном опире. И таква једна порука са осталим, стављена је у боцу и путује по мору живота, у нади да ће их некада неко пронаћи, како верује Милисав Савић.

Савић је у младости био глумац. Од глумачког хлеба купио је прву машину, на којој је прекуцао своје књижевне рукописе: Ујака наше вароши, Младиће из Рашке, у којој је Савић рођен, Ћуп комитског војводе, Хлеб и страх, Долину српских краљева, Ожиљке тишине, Епску Србију.

„Нисам зажалио што сам се, под старе дане, латио овог ходочашћа. Србија, песничка, већа је од било које Србије у историји. И у много чему је - природно - лепша од оне стварне. Песничка Србија се не мења, као таква остаће заувек, ова друга само малчице личи на прву. А и она је лепа! Поготово у комбинацији с оном песничком, која је, у мом случају, не одвојива", каже Савић.

О Милисаву Савићу, на трибини Култура путем поште, о његовом књижевном портрету, говорили су уважени професори, доктори Ана Стишовић Миловановић и Бошко Сувајџић. Они су нам приближили поетику једног од најважнијих савремених српских писаца проф. доктора Милисава Савића.

За осмишљено трагање, кроз националну српску историју, Савић је за 50-так година стваралаштва добио бројне књижевне награде. Његови романи преведени су на десетак светских језика.

Милисав Савић је афирмисао српску културу широм света и створио дела од изузетног националног значаја. У различитим улогама на књижевној сцени активан је више од пола века - изузетан је романсијер, приповедач, преводилац, књижевни историчар, уредник угледних часописа, директор Просвете у њеним најбољим данима, професор на славистичким катедрама светских универзитета, на Лондонском, Њујоршком државном универзитету, на Универзитетима у Фиренци и у Лођу.

Код Милисава Савића, као и код њему омиљеног писца Милоша Црњанског, у животу владају и супротстављене и вечне - универзалне аналогије, односи истинитог и привидног, жељеног и могућег, појединачног и колективног.

Све је то збијено у вишеслојну Савићеву књижевну грађевину.