У Вуковару промовисана монографија „Стубови српске просвете-српске средње школе у Османском царству 1878-1912."

Књига је штампана 2017. године у издању Завода за уџбенике Београд, а представљена је на прошлогодишњем Међународном сајму књига у Београду и Сајму књига у Нишу. Ауторка је за рад на овој монографији добила Годишњу награду Архива Србије из Задужбине Ђурђа Јеленића и Иницијал Нишког сајма књига у категорији дела која афирмишу књигу у ужем или ширем смислу.

"Књига Стубови српске просвете - српске средње школе у Османском царству 1878-1912. је плод ауторкиног вишегодишњег истраживачког труда да сакупи богату документацију из архива, на основу које је на занимљив и жив начин приказала рад српских средњих школа у Призрену, Цариграду, Солуну, Скопљу, Битољу и Пљевљима у време Османског царства од 1878. до 1912. године.

Посебан значај ове књиге налазимо у њеном осветљавању тешке и истрајне борбе истакнутих појединаца за српску просвету и културу, а у циљу очувања националног идентитета. Подсећајући и опомињући нас да национални спас треба тражити у просвети и у култури, ова књига, скидајући прашину заборава с давно утиснутих а за данашње доба одлучујућих трагова, оставља печат и нашем времену.

Према мишљењу стручњака који су о овој књизи говорили и писали Стубови српске просвете, вредан је научни и издавачки подухват у шта нас и сама уверава својим богатим текстуалним али и илустративним материјалом. Током истраживачког рада на овој књизи, ауторка је открила и пронашла многа драгоцена документа, податке, писма, текстове, фотографије који су драгоцена сведочанства о временима прошлим, а савети за време садашње. Ауторка је из мрачних архивских складишта извукла нама на видело, и за узор понудила живот прошли, а као што рече Милан Кашанин ништа није тако живо, као мртва прошлост кад оживи", рекла је уредница издања лексикограф и енциклопедиста београдског Завода за уђжбенике Дејана Оцић.

Ауторка Александра Новаков је готово осам година радила на књизи Стубови српске просвете.

"Родитељи су своју децу након завршене основне школе упућивали на даље школовање километрима удаљеним од њих. Жртвовали су се, лишавали су се своје деце. Дешавало се да ту своју децу нису видели годинама, јер су деца живела у интернатима. То су деца са десет и једанаест година која су одлазила из својих кућа из Метохије у Цариград или Солун и то све за вишенационални интерес. С друге стране, та деца су била жељна знања, марљива и интелигентна. Од Херцеговачког устанка 1875. па до Берлинског конгреса 1878. године, у Старој Србији и Македонији радиле су четири српске школе и Богословија у Призрену.

Почетком школске 1910 године Срби су имали 262 школе са 9 947 ученика и 414 просветних радника. Осим просветног значаја, ове школе у Османском царству имале су важну улогу у припремању српског народа за ослобођење од турске власти, јер су пре свега сачувале национални идентитет становништва, захваљујући смишљеној и доброј организацији српске владе и њихових делатника. Српску војску је велики део становништва Старе Србије и Македоније дочакао као ослободиоце а не као завојеваче. Школе су осниване на кључним стратешким позицијама и осим гимназије у Цариграду, служиле су да омеђе српски културни простор. Школе су испуниле очекивања, огромна материјална средства нису узалуд потрошена, као ни моралне и људске жртве, а било их је и међу ученицима и међу наставницима", истакла је ауторка Новаков.

Књига је импресионирала историчара књижевности Јована Љуштановића, који је као гост трибине говорио о њој.

"Ауторка је успела да направи озбиљну историјску причу, да систематизује, да извуче оно што је битно, оно што је централно у српској националној политици из тог времена, оно што има и те какву стратешку логику, а то је просвета и школство. Управо ова књига говори, даје смисао националној борби тог времена и уређује причу и склоп догађаја који се одвијао између Берлинског конгреса и Балканских ратова. Одједном видимо мукотрпно подизање институција, а то су просветне институције, основне и средње школе. Ово је прича о стубовима, о грађевини која се не види на први поглед, али која је изузетно значајна за опстанак, национални интерес, за егзистенцију људи који су живели на тим просторима и прича о том подизању грађевине, зидању стубова је она окосница која се конституише и подиже у књизи Александре Новаков",  нагласио је Љуштановић.

Поред монографије Стубови српске просвете - српске средње школе у Османском царству 1878-1912, представљена је и књига Листићи из даље и ближе прошлости Петра Костића, коју су заједнички приредили Александра Новаков и Урош Шешум. Књига је објављена поводом 165 година од рођења овог српског књижевника а изашла је у издању Друштва пријатеља манастира Светих архангела код Призрена, 2017. године.

"Петар Костић је био најзначајнији Србин Призренац свога доба и један од најзнаменитијих личности са простора Старе Србије и Македоније уопште. Он спада у ред историјских личности које представљају симбол времена и простора у којем су живеле и делале. Током свог деловања у Старој Србији и за време Османске власти био је професор и ректор призренске Богословије. Наставник, директор, оснивач српске гимназије „Дом науке" у Солуну, референт основне школе Скопске епархије...

Био је личност од изузетног значаја за српску владу, образован, интелигентан, човек широких видика, чврстих уверења, истински родољуб. Његова породица је пребегла у Призрен као последња православна породица да би опстала и сачувала своју веру. Петар Костић је основну школу и продужену гимназију завршио у Призрену, као и обућарски занат. Захваљујући добротвору Сими Андрејевићу-Игуманову он је наставио своје школовање на београдској Богословији. По завршетку студија се враћа у Призрен и одмах је постављен за наставника призренске Богословије, прве српске институције Старе Србије и Македоније.

Костић је био и ректор Богословије, оснивао је школе, постављао учитеље, проналазио стипендије за децу. Опробао се успешно и у дипломатији на пословима легализације српских уђжбеника у Османском царству. Својим животом и делом је бранио колевку своје цивилизације и отаџбине", закључила је Новаков.

Књига Листићи из даље и ближе прошлости Петра Костића садржи 33 текста укључујући и аутобиографију Костића.

"Петар Костић је провео један изузетно богат живот. Ова књига добро осветљава тај феномен националног радника и учитеља. Костић је умео да гради односе са другим људима, умео је да улази у тешке и страшне сукобе. То како он пише има једну истинску привлачност, зато што Петар Костић говори истину. То се види из свега што пише. Он ће рећи и ствари које нису повољне за Србе, као што ће рећи и оно што је повољно. Он просуђује, поучава, он стално врши посао учитеља. Он непрестано говори о томе шта и како урадити и цео свет о коме говори вреднује са становишта тог националног опстанка и националног интереса. Он говори о животу Срба добротвора и открива читав један нама непознат свет, један специфичан менталитет света који ћути. Ова књига је пуна детаља који су веома драгоцени за изучавање народне књижевности и културе. Она садржи детаљан опис тога како се човек припрема за хађжилук. Књига је специфична мешавина старе и нове вере. Цела ова књига је прожета кратким изрекама, анегдотама, легендама, шаљивим причама и може се читати као најузбудљивији роман", поручила је историчарка књижевности Љиљана Пешикан-Љуштановић.