Пољски лекар у "ваљевској долини смрти"

Сећање на oвог изузетног пољског научника, имунолога, бактериолога и микробиолога и на његов непроцењив допринос српском народу и војсци у најтежим данима рата, на трибини у ПТТ Музеју у Београду, оживео је доктор Зоран Вацић.

У овом Музеју континуирано се обележавају знаменити догађаји и значајни датуми из прошлости и славне личности чија су дела и врлине путокази и нашој садашњости.

Доктор Хиршфелд рођен је у Варшави 1884. године у јеврејској породици. Студије медицине завршио је у Берлину 1909. године, а у Хајделбергу започео испитивање крвних група и увео модерни начин њиховог означавања (А, Б, О).

Потом је каријеру наставио на Циришком универзитету, где је радио у лабораторији, држао предавања, писао и објављивао научне радове.

Први светски рат затекао га је на месту доцента на Циришком универзитету. Када је доктор Хиршферд сазнао за потресне извештаје о размерама епидемије тифуса у Србији, о „ваљевској долини смрти" где се после Колубарске и Битке на Дрини нашло 50 хиљада рањених и болесних, одлучио је да понуди помоћ Србији. Стотине их је дневно умирало, а сахране су вршене и дању и ноћу.

Из циришког комфора, универзитетски професор доктор Лудвик Хиршфелд, упутио се у епицентар епидемије, у Ваљево. Циришке колеге говориле су му тада „ако си хтео да извршиш самоубиство, ниси морао отпутовати тако далеко".

До тада, у свету већ познат као „отац номенклатуре крвних група", све што је знао и умео доктор Хиршфелд примењивао је у сузбијању пегавог тифуса и дао безграничан допринос спасу српске војске и народа, у време када је на 1220 војника долазио само по један лекар. У Ваљеву му се придружила и његова супруга др Хана.

Уз српски народ, доктор Хиршфелд остао је и током албанског страдања. Радећи као бактериолог у српској војсци 1916. године, доктор Хиршфелд изоловао је из крви једног војника, до сада непознати сој паратифуса. Та нова, тек пронађена бактерија и данас се по њему зове салмонела хиршфелди.

Већ на пролеће, следеће 1917, доктор Хиршфелд је у својој лабораторији произвео вакцину која је штитила од трбушног тифуса, паратифуса „А", „Б" и „Ц" и колере. Њоме је вакцинисано више од 110 хиљада бораца. Међу првима је ту вакцину примио и војвода Живојин Мишић и захваљујући њој, српска војска се, без трбушног тифуса и колере, вратила у отаџбину.
За ту заслугу, доктор Хиршфелд одликован је Орденом Светога Саве трећег реда.

У мају 1917. године отворена је у Солуну „Српска болница престолонаследника Александра" у којој је једна мања зграда додељена Српској централној лабораторији. У њој је, у првој половини 1918. године, доктор Хиршфелд држао курсеве за српске лекаре и медицинаре, како би се у армијама отвориле бактериолошке лабораторије.

Захваљујући његовом научном раду, српска војска била једна од првих која је примењивала трансфузију крви у ширим размерама. После пробоја солунског фронта, доктор Хиршфелд постављен је за шефа бактериолошког одељења Војне болнице у Београду и на том месту је остао до јесени 1919, када је напустио Србију.

Одликован је и Орденом Белог орла за заслуге у раду Српског војног санитета.
Доктор Хиршфилд је и њижевни јунак у Времену смрти Добрице Ћосића, у заплету романа посвећеног Ваљевској болници.

„Лекарима се повратио морал, а на самопоуздање, особито потстицајно делује Пољак доктор Хиршфелд са својом лабораторијом, културом и знањем; на његова свакодневна стручна предавања иде се као на молитву и враћа са озарењем и вером, ипак, Србија није сама у својој несрећи; постоје на свету људи спремни да се жртвују за њен спас и опстанак".

Институт за имунологију Пољске академије наука, који је доктор Хиршфелд основао 1952. године у Вроцлаву, носи данас његово име.

Ђаци 13. београдске гимназије, који одржавају пријатељске везе са једном школом из Вроцлава, приликом посете Пољској, редовно положе венац на гроб Хиршфелдових.