Саборна црква у Сарајеву

Одлука о њеној градњи донета је почетком 1854. године у време када су велике европске силе Уједињено краљевство и Русија вршиле притисак на Османско царство да дозволи верске слободе својим грађанима.

Самој изградњи храма претходио је Париски мир 1856. године, којим је Турска признала равноправност муслиманима и хришћанима. То је значило да су се могле обнављати старе и зидати нове цркве. До тог тренутка у Сарајеву је постојала само једна, стара Православна црква на Башчаршији, која је подигнута крајем 5. и почетком 6. века, дакле девет векова пре доласка Турака.

Пред крај вишевековне владавине Османског царства изграђени су многи православни храмови на Балкану, Саборне цркве у Београду, Новом Саду, Нишу, Никшићу, Смедереву, Саборна црква Свете тројице у Мостару - грађена од 1863-1877. године која је у протеклом рату од 1992. до 1995. године до темеља порушена, и Саборна црква Пресвете Богородице у Сарајеву чија је градња трајала од 1860-1872.

Изградња Саборне сарајевске цркве коштала по завршним рачунима, 36 хиљада дуката. Новац се скупљао добровољиним прилозима имућнијих Срба из Сарајева и околине, а сиромашни парохијани бесплатно су обављали надничарске послове.

Митрополит Сава Косановић из Русије је донео и богослужбене књиге, одежде и црквене предмете - вредне поклоне царске породице и петроградског племства Саборној сарајевској цркви.

Сам митрополит Сава Косановић прикупио је за изградњу Богородичиног храма у Сарајеву око 1870 дуката.

Радови на иградњи цркве у Сарајеву трајали су једанаест година.

Цркву је освештао митрополит Пајсије на Светог Илију 20. јула 1872. године (по старом календару) уз саслужење 76 свештеника.

Овом несвакидашњем свечаном догађају присуствовало је око десет хиљада верника. Број би био вероватно и већи да се није пронела вест о припремљеној одмазди Турака.

На дан освећења Саборне цркве у Сарајеву било је присутно свих шест конзула који су имали резиденције у овом граду.

Поред представника дипломатског кора из Сарајева за ту прилику допутовао је из Београда и каснији управник Босне под Аустроугарском окупацијом, Бењамин Калај.

Мере обезбеђења за то време биле су несвакидашње. Све сарајевске улице и сокаци који су водили ка Саборној цркви биле су затворене за пролаз муслиманима, а били су затворени и сви угоститељски објекти.

Полиција и војска будно су мотрили ситуацију, те није забележено ниједно нарушавање реда и мира. Отоманска империја строго је водила рачуна да у свет из Сарајева не оде негативна слика.

Касније је око Саборне цркве у Сарајеву изграђен појас зграда које су чиниле православни грађевински комплекс. Ускоро је било ту и седиште Митрополије дабробосанске. И данас је седиште дабробосанског митрополита Хризостома.

После митрополита Пајсија, који је освештао сарајевску Саборну цркву, на трону се нашао митрополит Антим-Грк, потом митрополит Георгије Николајевић који је у мају 1890. осветио Музеј при старој православној цркви на Башчаршији. Митрополит Георгије био је просветни радник и велики задужбинар и добротвор српског народа.

После митрополита Георгија, на трон Митрополије дабробосанске изабран је митрополит Николај Мандић, ујак Николе Тесле, рођени брат његове мајке Георгине Ђуке Мандић.

Под његовим вођством, бечке власти прогласиле су Уредбу о црквено-школској аутономији. Кроз бурну историју и Саборна сарајевска црква и остале цркве у Сарајеву, као и њихово свештенство, страдали су у оба светска и у последњем рату у Босни и Херцеговини.