Путовање кроз празан дреновачки и воћински крај са сјећањем на прошлост

На промоцији у Борову, о књизи су, осим аутора, говорили и лектор и коректор Никола Живковић, председница боровске Просвјете Сретенка Чаовић и водитељка драмско-рецитаторске секције боровског подoбора Просвјете Данијела Атлагић.

"Књига Путовање кроз празан дреновачки и воћински крај са сјећањем на прошлост је жалосна истина о народу који убразано нестаје са ових подручја, а био је присутан вековима и чинио саставни део земље која је кроз историју мењала своју државност, али не и народ све до задњих ратних догађања. Листајући књигу ни један читалац не може да остане равнодушан на бројке које се појављују да би дошле до потпуног брисања.

Аутор објективно приказује садашњост свог завичаја, а знамо да та истина њега тешко погађа. Слике девастираног краја и болне цифре које се смањују погађају нас попут ратних стрела и остајемо неми и зачуђени пред истином. Књигом је обухваћено 28 насеља дреновачко-воћинског краја, која иако мала, некада су имала значајан број становника, а данас су нека села, нажалост, избрисана са географске карте.

У књизи се спомињу насеља: Слатински Дреновац, Пушина, Красковићи, Прекорачани, Ђуричић, Горњи Мељани, Секулинци, Добрић, Кометник-Зубићи, Кометник-Јоргићи, Воћин, Ријенци, Ћералије, Бокане, Смуде, Мацуте, Поповац, Кузма, Лисичине, Хум, Хум Пустара, Хум Варош, Мачковац, Ново Кусоње, Горње Кусоње и Доње Кусоње.

Нека од тих места немају више ни ознаку места о постојању, као нпр. Прекорачани и Кузма. Сва ова места су била насељена претежно српским становништвом чији се број с годинама смањивао, а у неким селима данас више нема ни једног припадника српске националности", казала је председница боровске Просвјете Сретенка Чаовић.

Лектор и коректор књиге, професор Никола Живковић подсетио је да је ово трећа ауторова књига из корпуса књига о родном крају. Након књиге Моје родно село Секулинци, заједнички су радили на монографији Рјечник, говор и обичаји воћинског краја који нестају.

"Свака реченица у књизи Путовање кроз празан дреновачки и воћински крај са сјећањем на прошлост има једног становника брђанске Славоније. То су њихове девојачке и момачке песме, тужбалице, шале, ругалице и псовке. Има ту доста емоција и трагедије, како природне тако и насилне, али све је то истина. У књизи је сабрана духовна снага нашег народа из западне Славоније", истакао је Живковић.

Према речима водитељке драмско-рецитаторске секције боровске Просвјете  Данијеле Атлагић, ова књига је историографско дело, документ са објективним чињеницама, потресна истина о нестанку српских села.

"Неко је покушао да избрише сваки траг постојања Срба са тих простора, а иза сваке фотографије у књизи стоји толико много прича. Ова је књига покушај вредан хвале да се сачува од заборава један део историје, да се сачувају обични мали људи. Потресно је то да су неки од ових људи умрли у избеглиштву. Тим људима је ускраћено чак и право да почивају у завичају. То ме је асоцирало на песму Бранкова жеља коју је Јован Јовановић Змај посветио Бранку Радичевићу и где он пише: „Туђа рака ледена је рака, туђа земља никад није лака, у даљини мучно ли се лешка, туђина је и мртвацу тешка", додала је Атлагић.

Љубав према завичају је мотивисала аутора Миленка Васиљевића Чику да напише ову књигу, с којом је како каже, затворио последњу страницу у свом истраживању и записивању о животу наших предака који су кроз пет векова живљења на просторима западне Славоније, уз све недаће које су их пратиле, од прогона, тлачења, понижавања и покрштавања, успели сачувати своју веру, обичаје, говор и достојанство.

"Ова је књига значајна због тога што ми морамо својим записима да одбранимо истину од лажи и то је наш дуг према самима себи. Књига Путовање кроз празан дреновачки и воћински крај са сјећањем на прошлост је настала на темељу живих предања. Осим у једној књизи о народноослободилачкој борби, која је објављена крајем 80-их и садржавала је податке о цивилним жртвама из Другог светског рата, нигде нисам пронашао податке и записе о страдању српског народа у западној Славонији. Да бих припремио грађу за ову књигу прешао сам 3500 километара и обишао свако насеље у којем живи Срби. Проводио сам сате разговарајући са њима. У свему ми је помогао заменик вировитичко-подравског жупана из редова српске националне мањине Игор Павковић.

Кроз ову књигу, ми морамо неговати културу сећања из два разлога. Први разлог је тај што нама Србима приговарају да смо дошли у опанцима из Србије у западну Славонију. То није тачно. Срби на простору западне Славоније живе још од 16. века, када су ови крајеви пали под турску власт. Тада су започела масовна досељавања Срба пореклом из Босне. Други разлог су споменици културе. Свако село у западној Славонији је имало споменик подигнут жртвама фашистичког терора из Другог светског рата. Ти споменици су у Домовинском рату минирани, уништени или девастирани и до данас нису обновљени. Није обновљен ни живот у тим крајевима. Моје родно село Секулинци више нема ниједне живе душе. Од 130 домаћинстава обновљена је само 21 кућа и то под притиском међународне заједнице.

Оно што ме посебно радује је велики одазив публике на промоцијама, која је емотивно реаговала на ову књигу", закључио је Васиљевић.

Аутор до краја ове године планира да изда збирку дечје поезије и збирку афоризама на којима тренутно ради.