Културно благо Јоце Вујића

Овај великан српске културе, у великој мери заборављен, широм света је сакупљао српске драгоцености са жељом да не заврше по светским музејима, него у српским. Због тога му је, у писмима, Стојан Новаковић посебно изражавао захвалност и дивљење.

Збирку формира унук Јоце Вујића, Василије Винце Вујић, професор у пензији Земунске гимназије, оснивач Адлигата. За почетак формирања збирке Василије Вујић поклонио је Јоцине наочаре у оригиналној футроли, исте као на његовим портретима. Поклоњени су и предмети из Музеја Јоце Вујића и то: јелек (део женске ношње), веома богато украшен златносребрним везом, три маштовито украшена бокала за вино, са исписаним здравицама на српском језику, ручни рад Тоше Брановачког, познатог сенћанског учитеља који је учио и Стевана Сремца.

Поклоњене су и три вазе, са разним фигурама, како је сам Јоца забележио „врло успеле имитације римских оригинала" које је лично купио у Риму током посете једном музеју 1894. године.

Донацију чини већи број фотографија и документације, као и његов портрет - фитографија. У документацији се, између осталог, могу наћи писма Јована Сремца, старијег брата Стевана Сремца, као и потресно писмо Николе Стевановића, проте Саборне београдске цркве од 21.10.1906. године у којем угледни свештеник, отац петоро синова од којих је један на студијама у Русији преминуо, моли „доброг и правог Србина" да га спасе да, задужен због школовања деце и смрти сина, не остане без дома, те да му одређену своту новца позајми без камате. Оригинални путни лист Јоциног оца, Саве Вујића, угледног адвоката, који је издат 1849. године, посебан је раритет.

Галерија Матице српске је у великој мери основана даровима Јоце Вујића, док су нека од највреднијих дела Народног музеја Србије такође његов поклон, укључујући и познату Девојку у плавом Ђуре Јакшића и слике Константина Данила. Збирка старе и ретке књиге у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у великој мери је настала захваљјућу пријатељству Вујића са тадашњим управником, Урошем Џонићем, а у овој институцији могу се наћи многобројни рукописи, документа и писма везана за српску историју и културу у распону од XVII до XX века која је поклонио Вујић.

У једном писму Матици српској, Јоца Вујић је написао: „Радио сам, без великих претензија, из чисте љубави према својој раси и нацији, сакупљао сам културне споменике наше прошлости једино из душевне потребе и намеравао сам да тиме подстрекнем и млађи нараштај на љубав и интересовање према култури српског народа (...)"

„Ми смо најважније људе своје културе заборавили. Очување сећања - то је основна духовна потреба цивилизованог човека. Вујићу сви дугујемо поштовање, сећање и љубав", каже Виктор Лазић, председник Адлигата.