Пошаљи ми бар мисао

Сећајући се свега, сада на крају свих путева, свих лутања, требало ми је много труда и много напора да бих дошао до неког циља, и сигурно не бих све то издржао да ме није послужило здравље, организам који је радио за мене као каква добра машина, али ја сам њему чинио услуге непретерујући у јелу и пићу и хранећи се лаком храном која ми је давала виталност и истрајност.

У животу сам упознао много дивних жена, сјајних по изгледу и лепоти, а још сјајнијих по богатству и пореклу и све су желеле да буду у мојој близини, ако већ нису могле да ме освоје, или приволе на брак и женидбу. Жене су за песнике и уметнике вечно надахнуће, али за проналазаче су погубне, његова нарав је тако жестока да би сву стваралачку енергију поклонио оној коју воли, и поред онакве моје судбине, нежење, у неким тренуцима било ми је тешко, јер сам се осећао јако усамљен...

Сећање ме враћа у студентске дане и једине што ми је остало од те прве и једине љубави је идеални лик витке, лепе и високе девојке из личких крајева, са дивним очима из којих је сијала нека божанска енергија, која ме је на тренутак опила и очарала. Ноћима нисам спавао, ништа нисам јео ни пио и само ми је њен лепи лик био пред очима. Желео сам да јој чујем глас, да је додирнем и будем са њом непрестано, а онда, када бисмо се негде срели обарао сам поглед и стајао као скамењен пред тим лепим бићем које ме је очарало. Нисам могао ни реч да изговорим, застајао ми је дах а нека дивна струја пролазила ми је телом, када би нам се заљубљени погледи срели и изгубили негде у дубини наших душа које су патиле од љубави. За моју љубав нико није знао и никоме ни за шта на свету не бих поверио своју тајну, а то лето било ми је као сан који сам сањао у сну и на јави, осећао сам се као нисам део овоземаљског живота, и није ми требала ни вода, ни храна, ни спавање, ништа осим чисте и искреније љубави.

То чудо десило ми се и запалио се вулкан у мени од кога бих сигурно изгорео и можда би сва стваралачка енергија отишла у неповрат и била поклоњена њој. Све је сада само сан и магла...
На многа питања дао сам решења, уобличио их у низ природних закона, али на овај занос, који ми се десио тог лета док сам био код родитеља на одмору у Лици, одговора немам.

Тесла се сећа последњих дана живота не само своје љубави из Лике него и Катарине Џонсон која му је послала бројна љубавна писма која су била без одговора.

„Зима је предуго трајала, само се питам када ће почети да се отапа твоје ледено срце, као далеки снежни брегови са планина, да ли ће твоја осаћења да се излију као пролећне реке, знам, то се коси са твојим строгим правилима рада и дисциплине, али буди бар мало слаб према онима који те воле, ако нећеш да пошаљеш писмо, пошаљи ми бар мисао. Једна мала танана справа ће је осетити и примити. Немој се љутити на жену која је само у неким тренуцима слаба према теби...

К.Џ."

Гледам у пожутели лист хартије који и сада мирише дивним дахом жене које одавно нема, Боже опрости ми што сам био тако суров према овом дивном бићу, та осећајна жена волела ме је више него што сам и могао да замислим, ова идеална љубав била је узвишена до заноса божанства, и зато ми опрости ако праштање има смисла, сад, у овом тренутку када све нестаје и губи се полако као дим и само засја златаста измаглица у којој светлуцање лепи лик обасјан ореолом светлости, попуцали су окови пред чињеницом да сам једном бићу које ме је волело и желело, ускратио срећу, али то је био мој пут судбине ... и није ми жао што сам свесно жртвовао себе, него зато што сам у понор мрака и неизвесности повукао и друге, који су ме неизмерно волели, делећи са мном моју судбину на бескрајним путевима искушења која је Бог пред мене поставио а који су сбог мене били одређени и за њих...

Наставиће се...

Претходни текст о Тесли можете погледати овде